Три деценије рада у ООШ „Св. Кирил и Методиј“ у селу Кучевишту:
Васпитно образовни процес у основној школи „Св. Кирил и Методиј“ у селу Кучевишту на Скопској Црној Гори одвија се на македонском и српском наставном језику. Генерације ученика описменила је и за живот припремила плејада искусних учитеља и наставника који неретко читав свој радни век проведу у овој средини улажући сав свој људски и професионални потенцијал. Учитељице Дарија Ковачевић Божиновска, Биљана Спасовска, Слађана Ацковска и васпитачица Славица Ћоћоровска кажу да су се сродиле са овом средином као и да људи овде поштују ауторитете а да учитељи имају почасно место.
Залагала сам се за праву ствар
Славица Ћоћоровска је свој радни век као васпитачица почела давне 1977. године у Вртићу „Братство Јединство“ у Пећи, на Космету, а завршила 2020. године на Скопској Црној Гори у вртићу у селу Кучевишту.
„Где год да сам радила увек сам била поштована од деце и њихових родитеља. То је био и мотив да превазиђем све препреке које су се нашле на том путу и да увек пуним срцем одговорим задатку васпитачице, а то је максимална посвећеност деци…Живот је хтео да из родног Космета дођем у Македонију и удам се за човека пореклом из Скопске Црне Горе. Иначе, родом сам из села Грнчар код Косовске Витине, а средњу и вишу школу завршила сам у Гњилану. Прво запослење било ми је у Пећи 1977. године у вртићу „Братство Јединстсво“ у мешовитој градској средини и тамо сам радила до 1984. године, до удаје, присећа се Славица почетка своје каријере.
У новој средини Славица се посветила породици, најпре је родила сина, а затим и ћерке близнакиње. Живот је ишао једним нормалним током. Године су пролазиле и почела је да тражи посао.
„Где год да сам се јавила на конкурс свуда сам била одбијана због недовољног познавања македонског језика. Све до 1995. године када је у селу Кучевишту отворен вртић где сам најзад почела да радим. Од родитеља и деце као и од колега била сам одлично прихваћена. Радила сам предано и савесно иако дуго година без решења за сталан посао. У неколико наврата обратила сам се тадашњем директору Зенговском са молбом да се реши мој статус. Увек ми је одговарао да он није надлежан за то, а са друге стране свесрдно се залаго за гушење наставе на српском језику. Тако је то трајало дуго година, мењали су се директори али не и мој статус. Све до тренутка када сам одлучила да предузмем нешто. Отишла сам у Министарство просвете и испоставило се да 17 година радим без решења и без дана радног стажа, само са уговором о раду и да могу сваког тренутка да будем избачена на улицу. Ето, има Бога, има људи. Помогао ми је један службеник, Љупчо се звао, не знам презиме и касније Ленче Геровска, обоје службеници у министарству. То су људи који су се заложили за решење мог статуса“, присећа се Славица мучних тренутака.
Првих година рада пратиле су је многе непредвиђене ситуације. Као млада васпитачица поводом светосавља учествовала је у школској свечаности. Било је ту, како каже, рецитала, слушала се светосавска химна, славило се име Светог Саве.
„После неколико месеци добила сам позив из полиције да се јавим на разговор. Помислила сам да је нешто у вези држављанства…Наводно певала сам забрањене песме…Била сам згранута…Зли језици ме нису остављали на миру…Свеједно, ја сам радила свој посао, нисам делила децу на српску и македонску или било коју другу и била сам поштована од њихових родитеља. То је био и мотив да превазиђем све препреке које су се нашле на том путу и да увек пуним срцем одговорим задатку васпитачице, а то је максимална посвећеност деци.
Славица и сада у пензији жели да потенцира да је била поштована у средини у којој је радила, да је тих година било и по 25 деце у групи и да никада није имала проблем нити са ученицима нити са родитељима, каже да су нарочито мајке захвалне и да знају да поштују.
„Зима на Скопској Црној Гори зна да буде оштра. Снег и лед на путу могу да потрају па сви иду пешице. Требало је почне час, међутим, видим да једна девојчица, Ивана се звала, седи згрчена и да су јој ножице и ручице промрзле. Дете је помодрело од хладноће коју је накупило путујући. Одмах сам отрчала у ходник и оставу да нађем било какву суву одећу, суве чарапе, било шта, само да је угрејем. Сећам се да су ту биле неке патофнице… Направила сам чај и када се дете угрејало позвали смо мајку да је води кући. Жена се толико захваљивала да се и данас живо сећам тога…
Славици Ћоћоровској су у дивном сећању остала и дружења са, како каже, незаменљивим колегиницама, ексурзије, гостовања. Некадашњи родитељи њених ученика садашњи су јој пријатељи, осим једне мајке која је пушила цигарете у ходнику…За одлазак у пензију њени ученици, колеге и родитељи приредили су јој свечани коктел. Сузе радоснице није крила док је ученица Јована Ачковић у име свих читала свечано писмо и уручила јој пригодан поклон…,,Знала сам да сам се залагала за праву ствар, а то је да од деце направимо људе…
Родитељи су с великим поштовањем помагали
Дарија Ковачевић Божиновска за колеге и ученике учитељица Даца, је рођена Бањалучанка, а од ране младости живи у Македонији. Похађала је основну и средњу школу на српском наставном језику. Педагошки факултет завршила је у Призрену, Републици Србији, а затим исти факултет и у Скопљу, јер јој диплома није призната. Готово тридесет година ради у ООШ „Св. Кирил и Методиј“ у селу Кучевишту у разредној настави, а била је и дугогодишња директорка ове школе. Ове школске године радиће у комбинованој настави, други и четврти разред са укупно шест ученика.
„Указала се прилика да конкуришем за место наставника у разредној настави на српском наставном језику тако да у у ООШ „Св. Кирил и Методиј“ у селу Кучевишту радим од 1994. године. Почетак је био веома тежак, јер у односу на наставу на македонском језику, није било никаквих уџбеника за наставу на српском језику. Сналазила сам се како сам знала и умела. Захваљујући честим одласцима у Републику Србију као и уз помоћ Амбасаде Републике Србије у Македонији и родитељима који су с великим поштовањем према мени и мом раду имали разумевања и помагали у снабдевању наставним материјалима. Годинама се провлачио тај проблем недостатка уџбеника на српском језику, па смо са колегиницом Биљаном Спасовском, конкурисале као аутори уџбеника имајући иза себе велико искуство у пракси. Што се тиче осталих предмета дале смо несебичан допринос у превођењу постојећих уџбеника, све с циљем да се обезбеде сви потребни уџбеници на матерњем језику, каже учитељица Даца.
Биљана Спасовска, Слађана Ацковска, Дарија Ковачевић Божиновска
Као Директор школе током свог дугогодишњег мандата, познајући врло добро све проблеме који су присутни у школи, свим снагама се трудила и борила да побољша квалитет рада. Посебно се трудила да се одржи број ученика који се уписују у наставу на српском наставном језику, да не би дошло до укидања те наставе.
„Моментално радим у комбинованом одељењу, другом и четвртом зазреду са укупно шест ученика, мислим да је највећи изазов да их изведем на прави пут, заједно са њиховим родитељима и да дам све од себе да постану добри људи и корисни чланови друштва, поручује учитељица Даца.
Врло брзо сам стекла поштовање деце и родитеља и то се није променило
Биљана Спасовска овде позната као учитељица Биба пореклом је Војвођанка, рођена у Скопљу, основну и средњу школу завршила на српском наставном језику, а педагошку академију и касније педагошки факултет завршила у Скопљу на македонском језику. Познаваоци српског стандардног језика са два универзитета рекли су да има одличне фонетске и акценатске карактеристике и да је одличан пример билингвисте. Готово тридесет година ради у ООШ „Св. Кирил и Методиј“ у селу Кучевишту у разредној настави на српском језику, а ове године водиће пети разред са укупно пет ученика.
„Иако сам рођена у Македонији, у кући се настојало да се брижно негује српски језик, тако да се сада без проблема служим са оба језика подједнако. Будући да су ме језик и његове особености одувек интересовале, самостално сам истраживала дијалекте различитих говорних подручја, како на територији Србије, тако и на територији Македоније. То ми је омогућило да ми сусрет са језиком и дијалектом српског језика који се говори на Скопској Црној Гори није био у потпуности стран. Иако нисам разумевала поједине речи, трудила сам се да тај дијалекат у потпуности осазнам контактирањем људи и деце у селу Кучевишту, каже учитељица Биба.
Људи на Скопској Црној Гори су традиционалисти и на скали ауторитета учитељ је у врху, заједно са лекарем. Тако је учитељица Биба почевши са радом у просвети у селу Кучевишту, врло брзо стекла поштовање деце и родитеља и то се свих ових, такорећи, тридесет година рада није променило.
„Лепо је осећање када те и након толико година, посећују деца прошлих генерација, а са неколицином родитеља остварила сам искрена пријатељства која и дан данас негујемо.
Биљана ће ове школске 2022/23. године водити пети разред са укупно пет ученика. Бројно стање деце у српским разредима је поражавајуће, имајући у виду да је свој радни век у овој школи почела на српском наставном језику у разреду који је бројао двадесет и осам ученика.
„Хвата ме нека сета када размишљам о томе, али ме ипак не напуштају нада и ентузијазам да ће се то стање ипак поправити. Свој допринос дајем заједно са мојом колегиницом Даријом Ковачевић Божиновском израђујући приручнике и уџбенике на српском језику, преводећи материјале и уџбенике са македонског на српски језик, све са циљем да се деци која похађају наставу на српском наставном језику омогући квалитетно образовање на матерњем језику, каже учитељица Биба.
Генерације ђака прошле су кроз њен радни век. Свака је била посебна на свој начин. Каже да ни сама није свесна када и како су прохујале толике године и да ће до краја радног века свој посао радити са истим жаром.
„У једно сам сигурна, већини ученика као и мени остаће у дивном сећању школски дани, излети, патронати, прославе Светог Саве у којима смо се увек трудили да буду обухваћена сва деца на српском наставном језику, јер смо знали да је тај дан нешто посебно за сваког од њих. Тако је ових тридесет година како се тај празник празнује у нашој школи…
Сваки дан сам са децом, гледам њихова мала лица како расту, сазревају и стичу своја знања у свом другом дому…Једноставно, постају људи, зато сам спремна да до краја свог радног века радим са истим жаром и преданошћу, поручује учитељица Биба.
Нена Ристић Костовска
Пројекат: Разгледница Скопске Црне Горе
