Најпре као лекар опште праксе у Медицинској служби на аеродрому Петровац, а касније као специјалиста психијатрије у Поликлиници Бит Пазар, у Скопљу, др Љубинка Дамјановић је свакодневно у контакту са људима којима је потребна подршка услед траума које су преживели. Каже да иако је прошло више од десет дана од стравичног пожара у дискотеци Пулс у Кочану у коме је погинуло 59 младих, а повређено близу 200, људи су још увек у шоку. Ова дубока колективна траума биће изазов за стручњаке многих области, укључујући психологе, психијатре, неуропсихијатре.
Македонија више није иста. Епокалипса која се догодила у недељу 16. марта, са смртним исходима за 59 посетиоца дискотеке, оставила је несагледиве последице. Људи су у шоку. Како се манифестује стање шока? Колико дуго може да траје у оваквим ситуацијама, с обзиром на последице?
Ово је време туге и саучешћа у коме треба да дозволимо породицама настрадалих да имају приватност у својој тузи и суочавању са губитком. То је најболнији део и од сваког појединачно, било да су у питању родитељи, браћа, сестре или други блиски чланови породице, зависи у којој мери ће успети да свој живот учине подношљивим. Они који су млађи имаће више времена за залечење, али се нико неће у потпуности излечити…Ове ране, могу само да се ублаже…
Са друге стране страда цела популација у нашој земљи, па и у региону и шире. Сви ми смо у стању шока који може да потраје обзиром на размере ове трагедије. Манифестује се неверицом, тугом, плакањем, несаницом, повлачењем, раздражљивошћу и повећаном потребом да се буде у друштву најближих. Код неких људи се јавља љутина и бес, која може да буде усмерена ка самоповређивању или повређивању других…
Здравствене власти су још првог дана објавиле да ће породицама настрадалих бити омогућена стручна психолошка и психијатријска помоћ. Какве емоције можемо да очекујемо у наредном периоду?
Након оваквих трагедија у којима је страдао велики број људи, пре свега младих, потешкоће на психичком плану јављају се не само код преживелих, односно оних који су сведоци стравичног догађаја, оних који су гледали страдања својих вршњака или су и сами задобили тешке опекотине и повреде друге врсте. Најтеже је код родитеља који су неочекивано изгубили своју децу…Ништа мањег интензитета нису страдања осталих блиских чланова породица страдалих. На крају крајева, нико није имун, јер свако ко је сагледао размере ове несреће и свако ко саосећа, носи потенцијал за развој психичких потешкоћа.
Такође, они који су спасени те кобне ноћи и налазе се на лечењу доживотно ће се питати да ли су урадили све да помогну, са друге стране морају да се суоче са последицама задобијених повреда, могућим ограничењима. Њихово разочарење и њихова борба да се настави живот биће изазов за многе стручњаке не само за њих и њихове породице.
Емоционалне реакције су индивидуалне и манифестују се у облику дубоке туге, јаке узнемирености, раздражљивости, страха, љутине, неки се суочавају са бројним соматским симптомима као што је бол у стомаку, бол у грудима, јака главобоља, нарушен сан, кошмари, безвољност, нарушене когнитивне способности.
Школе су од министарства за образовање добиле упутства за наставнике, родитеље и ученике. Сви који имају било какве тегобе или потребу да разговарају могу да се јаве лекару. Како да знамо када треба отићи и где се обратити?
У основним и средњим школама прослеђене су препоруке МОН за наставнике и стручну службу где раде психолог, педагог и дефектолог и сигурна сам да су током првих дана прошле недеље, непосредно након несреће, неуморно разговарали и стручно поступали са ученицима.
Међутим, ако симптоми потрају дуже и ако нарушавају свакодневни живот, професионално функционисање онда се свакако треба обратити матичном лекару који у зависности од дубине психичког страдања ће упутити психологу или психијатру за добијање потребне медицинске подршке и назначавање одговарајуће терапије. На првом месту ће бити препоручени суплементи и витамински препарати за смањење анксиозности, али уколико је клиничка слика озбиљнија онда се препоручују и анксиолитици и антидепресиви.
Враћање у неку нормалу је далеко од нас, сами сте рекли да више ништа није исто и треба много времена да се ова рана ублажи, залечи. Нико у овом тренутку не може са сигурношћу рећи колико ће трајати. Као лекар психијатар радила сам у Заводу за ментално здравље за децу и омладину, овде у Скопљу, и имала сам прилику да радим са децом и адолесцентима и њиховим породицама у тренуцима великих траума и са сигурношћу могу да кажем да је лечење дуготрајан процес, медицина је напредовала, и да се могу постићи резултати који омогућавају квалитетан живот.
Ова колективна траума тражи интензивно лечење, потребни су стручњаци различитог профила и специјалности. Имамо ли капацитета?
Сви се слажемо у томе да је за почетак потребно враћање поверења у институције система и много напора да то тако и остане. Колективна траума ових размера тражи интензиван третман од стране специјалиста психијатрије и невропсихијатрије. Нажалост, Македонија се суочава са смањеним капацитетом медицинског особља, па и психијатара. Старије колеге одлазе у пензију, млади непоколебљиво одлазе у Немачку где су плате далеко стимулативније а услови рада неупоредиви. Њихова места остају празна. Због овога имаћемо период када ће преостали психијатри морати да уложе максималне напоре да тај недостатак колико толико надокнаде.
Подсетићу на адресе где деца и адолесценти могу да добију психолошко-психијатриску помоћ. То је Завод за децу и младе Младост у Скопљу, као и Психијатријска клиника у Скопљу и Одељење за децу и младе у Болници у Битољу, као и код терапеута на терену или онлајн које је организовало Министарство здравља.
Ових дана много се говори и о емпатији као способности да разумемо друге људе, нарочите оне који страдају. Овај осећај се учи од малих ногу, у кругу породице преко модела идентификације, уграђивањем модела понашања родитеља.
Емпатија се учи и преко читања књижевних дела у којима се обрађују моралне дилеме путем препознавања емоција јунака и њихових реакција. Овакви ликови су веома заступљени код руских класика. Са друге стране, свесни смо тога да су ожиљци веома дубоки и да треба много времена да се ове ране макар мало залече. У томе нам могу помоћи позитивни примери знаних и незнаних младих хероја из Кочана који су у стравичном пожару спасили на десетине живота, међу њима су и родитељи, шофери амбулатних возила, таксисти, ватрогасци, матични лекари, медицинске сетре, полицајци, волонтери Црвеног крста, случајни пролазници… Сви они су ризиковали сопствене животе враћајући живот…То су одлични примери херојства, емпатије, пожртвованости које ми одрасли нисмо смели да дозволимо да се догоде. Треба неговати професионалност, стручност и компетентност у послу. Да смо неговали ове вредности годинама уназад, многе трагедије се не би догодиле. Тужно је што нисмо успели да научимо децу како да реагују при непогодама и несрећама као што је било некада или као што се то ради у развијеним земљама.
Нена Ристић Костовска