Бранко Шегмановић, домаћин из села Кучевишта
Седамадесетогодишњи Бранко Шегмановић из села Кучевишта је узорни домаћин, бави се пољопривредом, производи храну за потребе своје породице, а за продају парадајз јабучар, најбољи у крају. Каже да у пољу ради од своје седме године. Као млад прошетао је тадашњу заједничку државу и видео како се живи у другим крајевима. Био је и у Русији два пута. Свуда му је било лепо, али, како каже, кући је најлепше, јер живот на селу има више слободе, блискости, радости. Убеђен је да сваки млад и здрав човек може лепо да живи од пољопривреде ако вредно ради, уз то газдоваће не само својим имањем већ и својим животом.
Планина Скопска Црна Гора богата је непрегледним пашњацима, изворима хладне воде, столетним буковим шумама, чистим ваздухом. Вредне руке овдашњих сељака вековима обрађују плодну земљу, на јужној падини села. Чекају род од ње, радују му се. Веза између човека и земље овде је чврста, исконска. Земља даје, храни и подиже. Своју децу никада не оставља. Лепо живе она домаћинства која имају чељад за рад, вредне родитељске руке и потомство које ће то наставити.
Свуда прођи својој кући дођи
Људи овде живе на вековним огњиштима, имају своју земљу, своје обичаје, своје славе. Њихове фамилије имају своја обележја, своје махале. Свака има по неког свог који је прошетао и видео света, донео нешто ново отуда и вратио се кући. Ова веза са земљом наизглед била је подзаборављена и потиснута неким новим бољим платама, нарочито у периоду после скопског земљотреса и убразног развоја индустрије седамдесетих година.
„Многи млади људи из наших села кренули за Скопље да остваре бољи живот. Највише се тражило радне снаге за индустрију. Иако смо имали земљу која нам је давала све, ипак смо одлазили да радимо у граду, такво је било време, а и данас је тако. Запослио сам се у фабрици аутобуса, „11. октомви“, у каросерији, 1971. године. Најпре као општи радник а касније као пробни возач аутобуса. Био сам стално на путу, стално за воланом. Путовао сам по читавој тадашњој заједничкој држави. Гледао сам како људе раде, какви су њихови обичаји, какав је менталитет по другим крајевима. Свуда ми је било лепо, али кући најлепше.
У два наврата био сам у Русији, 87. и 89. године. Боравио сам по 18 дана у њиховој фабрици аутобуса у граду Бресту. У то време још су југословенска предузећа била заступљена на совјетском тржишту. Градио се Сочи и друга туристичка места…Многи наши људи су се тамо оженили и довели касније своје супруге Рускиње…Ја сам волео да узмем девојку из свог краја.
Бранко Шегмановић је човек који је везан за свој родни крај. У шали каже да нигде нема лепшег краја од села подно Скопске Црне Горе. Народ је вредан, искрен. Девојке су добре домаћице и мајке, одане породици.
„Одувек сам био везан за ова наша села. Ми традиционално узимамо невесте из суседних или из нашег села. Навикли смо тако и лакше нам је, јер наш менталитет је посебан и најбоље је тако. Чим сам почео да путујем свакодневно на посао имао сам више дружења са девојкама. У аутобусу, за око ми је запала једна средњошколка Весна из суседног села Глуво. Иако је млађа једанаест година пошла је за мене…Тако сам се 1982. године оженио из љубави. Имамо троје деце, две ћерке и сина који су сада своји људи. Обрадовали су нас унучићима. Имамо их шесторо…
Лепа из далека још лепша из близа
Шегмановића род у селу Кучевишту броји десетак кућа. Доселили се из суседног села Брест кажу старине. Некада су њихови преци од земље и стоке подизали своју чељад, а данас се све више младих школује и гледа да се осигура у државној служби.
„Од десетак кућа Шегмановића само се ја и мој брат Слободан озбиљно бавимо пољопривредом. Ја сам у башти од своје седме године. Волим да радим, производим парадајз, јабучар…Парцела је на јужној страни поља, према Мирковцу…Површина није велика, негде око 3,5 декара…Ту садим црни лук, паприку, све што иде уз то, а највише парадајза. Негде око 1500 коренова, а сваки даје од 10 до 20 килограма. Радим са квалитетним семенским материјалом, на отвореном, на традиционалан начин без ђубрива и пестицида, осим неопходног. Мудрост је у томе да се се од неба сачува засад. Вештина је у нези, парадајз је нежна биљка не треба га напустити нити га презаштити од временских неприлика. Раније сам садио по пет до шест хиљада коренова. Смањио сам производњу. Радим онолико колико могу. Главна „гужва“ је током августа и септембра када зрео парадајз ваља продати на пијаци. Годинама своју робу продајем на пазарчету у Бутелу. Имам дугогодишње муштерије и све оде као алва…Кад ме муштерију питају где ми је башата, ја им у шали кажем ништа не брините, на лепом је месту. Сунце је греје, расхлађује ружа ветрова, освежава хладна природна вода из бунара, зато је парадајз тако сладак…
Бранко Шегмановић каже да воли то место. Посветио му је читав живот, саградио кућицу и колибицу, има бунар хладне воде. Радост је већа што се ту читава породица окупља током целе сезоне. У шали зна да каже да је његова башта лепа из далека, још лепша из близа…
Од пољопривреде може лепо да се живи, ако се здраво ради
Бранко Шегмановић каже да га је две деценије државне службе више уморило него цео живот испуњен радом у пољу. Докупио је још земље, оно што је наследио, сачувао је. Има комплетну механизацију, воли и комшије да услужи, ако треба.
„Живот на селу је за мене је онај прави, има више радости, слободе. Земља је овде благородна, чудо може да роди. Зато сам убеђен да сваки млад и здрав човек може лепо да живи од пољопривреде ако вредно ради. Може да заради за себе, за своју децу и за унучиће да остави. Што је најважније може да газдује не само свог имања већ и свог живота. Оно што сваки дан гледам је да лепо живе она домаћинства која имају чељад за рад, вредне родитељске руке и потомство које ће то наставити“.
Разговор са овим искусним домаћином завршавамо на пазарчету у скопском насељу Бутел, где има још неколико вредних пољопривредника из суседних села који продају своје производе. У шали кажу да ни за лек не може да се нађе црногорска ракија на тезгама, јер „мило, ми си гу пијемо, не је за продавање“. За петнаестак дана је Крстовдан, баште ће се обрати, а после тога могућа је слана… Завршавамо закључком да ипак може да се живи од пољопривреде. Сваки онај који вредно ради на свом газдинству са просечном површином обрадиве земље може да остварује приходе од шесто до седамсто евра месечно, плус храна за породицу за целу годину, ако жели још земље може да је узме под ренту, има је довољно и родна је. Ако ли не буде тако, спреман је да доплати, рече у шали Бранко Шегмановић.
Нена Ристић Костовска
Разгледница Скопске Црне Горе
