Дамјановићи и „пријатељ“ и „прија“ из Србије
Трећи циклус „Причаоница“ ове сезоне одвија се на онлајн, а кад год услови дозволе реализују се и излети. Будући да ситуација налаже посебна правила понашања, сматрамо да је ово повољан тренутак да представљамо наше полазнике и њихове радове.
Дамјановић Мило, Бела и Данило од малена интензивно прате програме за чување и неговање српског језика у Скопљу. Активни су од 2011. године. Тада су почели да прате факултативну наставу у „Спони“. Ни најстарији Мило није ишао у школу. Бела је имала четири до пет година, а Данила је бака донела у наручју, тек је проходао. Касније су укључени и у друге програме и можемо слободно рећи да су ова деца са најдужим стажом у изучавању српског језика и културе преко пројеката. Чувају вредне успомене, а неких догађаја се сећају с осмехом. На пример, „Јелена није дошла на мој рођендан. Љут сам и нећу да се одљутим…“ или „Деда Мраз говори српски, сигурно је дошао из Београда?“, или „Нећу да обучем чакшире, пецкају ме!“. Редовно учествују и на Фестивалу дечјег стваралаштва „Пишемо и стварамо на српском језику“ који традиционално организује Удружење Срба и Македонаца КУД „Бранко Чајка“ из Тетова. У оквиру „Причаоница“ које организује Удружење жена Српкиња учествовали су у свим значајнијим активностима и свечаностима поводом Савиндана, Сретења, вечери поезије.
Дамјановићи су још увек основци. Живе у Општини Центар. Најстарији Мило је осми, Бела је седми, а Данило шести разред у ОШ Димитар Миладинов.
„Најбоље дружење је кад се оде негде и кад тамо будемо са другом децом, кад се упознајемо. Прошле године сам преко „Споне“ са Ирином Давидовском и Стефаном Јевтићем био у Београду на Свесрпском дечјем сабору. Остали смо недељу дана. Мој домаћин је био Марко Војкић и његова продица. Било је одлично, имали смо активности скоро цео дан, посете музејима, такмичење на Калемагдану, позоришне представе, увече шетња са Марковим друговима. Незаборавно., каже Мило.
Чудила се Бела како у архиви чувамо све фотографије са наших дружења. Њој су жива сећања на вишегодишње учешће на фестивалу дечјег ставарлаштва „Пишемо и стварамо на српском језику“ у Лешоку.
„Чим дође септембар одмах почнемо са припремама. Организатор пошаље тему и ми пишемо, бришемо, помажу нам мајке, и тако се некако рађају ти наши стихови на српском језику. Пре две године били смо на Летњој школи на Шари, па и том приликом смо били гости Удружења Срба и Македонаца из Тетова. Дивне успомене, имали смо учитеља српског језика, учитеља историје, учитеља сликарства, музике. Прошле године смо преко Споне ишли на другу Летњу школу српског језика у Охриду, било нам је одлично, каже Бела, а Данило додаје „Сећаш ли се кад смо на Шари имали радионицу фолклора. Једна симпатична учитељица Снеже муке је видела с нама док нас није научила да играмо Моравац, али нас је научила. После тога смо породично ишли на свадбу у Велесу. Тамо су дошли сватови из Србије којима су се сви обраћали са „пријатељу“ и „пријо“. Нама је то било смешно. Међутим, кад је почело да се игра то коло ми смо одмах скочили. До нас су се ухватили „пријатељ“ и „прија“ чудећи се како ми то знамо лепо да радимо. Мама се само топила, јер на Шари је учествовала у својству лекара“.
Иначе, највећи део полазника Причаоница су деца из мешовитих бракова. Пројекти за очување и неговање српског језика обично су повезани неким датумом или догађајем, тако да се остварују сарадње деце из разних средина иако су носиоци разне невладине организације.
Прва љубав
Радујем се, прошао септембар
Отишло лето, иде нам зима
пишем срце у сестрин споменар
Можда ту нека прва љубав има.
Пожелим да шетам и причам,
О оној девојчици из 8а
Да поред мене само иде
И ништа да не брине…
А шта да јој кажем?
Шта да је лажем?
Због ње сам радо у школи
Да ли зна да је неко воли?
Пишем и бришем љубавно писмо,
а остали сами никада нисмо.
Сањам и маштам о њој често!
Не могу да спавам, не држи ме место!
Пишем песме, љубавне и тајне
Топим се кад ме погледају њене очи сјајне.
Купићу јој пуно чоколаде, обећавам!
Јер, она је слађа и од мармеладе!
МИЛО ДАМЈАНОВИЋ 8а
ОШ „Димитар Миладинов“ Скопје
Школа зове
Спремила сам књиге и свеске
Ал’ не чује се звона глас
Укључујемо таблете сви
Јер он лајн школа позива нас.
Мира у први разред креће
Са маском и обавезама новим
сада се сусреће.
Школа није баук нити страшни паук,
рекла јој мама.
Мора да учи пуно, то зна и сама!
Мени недостаје стара школа
Да учим песме и приче о Тесли,
Недостају ми клупе
И учитељице драге
А највише онај Велики одмор!
Касни септембар
Празне учионице и клупе
А опет школа нова и сад
Свако јутро на интернет ме зове!
Бела Дамјановић 7б
Нови вирус
Разболе се Деда
Чува га мали Меда
Лечио га брижно
Око недељу дана
Боли га грло
Све више га стеже
Нека нова болест
Плућа му силно веже
Отишао Меда да тражи лек
Своме Деди да продужи век
Прошао је седам гора
Препливао седам мора
Враћа се и носи мед и слатке крушке
И чај врели
За три дана је Деда био здрав и цели.
Па опет Деда песму пева
Меда сад спава
Док киша пада и муња сева!
Данило Дамјановић
ОШ Димитар Миладинов, Скопје