Давидовски имају о чему да причају
Ових дана „Причаоница“ води у дом породице Давидовских, Милене и Александра у скопском насељу Кисела Вода. Њихове вредне девојчице Искра и Ирина већ трећу сезону посећују овај програм у оквиру којег учествују на дечјим песничким фестивалима, дечјим представама и летњим школама.
Осим што су љибитељи лепе писане рече па пуно читају и пишу стихове, овим девојчицама блиска је и музичкa уметност. Искра је на балету, док Ирина свира клавир и пева.
Богородица је услишила молитву наших родитеља
„Празничне причаонице“ које у оквиру овог програма треба да нас упознају са верским празницима, обичајима, и начинима чувања нематеријалног културног наслеђа у нашим породицама, наилазе на занимљиву причу. Наиме, у породици Искре и Ирине Давидовске слави се Успење Пресвете Богоридице, односно Велика Госпојина или Голема Богородица. Дан када је, како кажу девојчице, мајка Исусова вечно уснула. Овај празник је кућна слава у овој породици. Сваке године на тај дан ујутру одлазе у оближњу цркву свете Петке на причест. Носе хлеб, жито и вино и пале свећу за здравље.
„Овај празник је велики дан у нашој породици. Славу су почели наши мама и тата у знак захвалности Мајци Богородици што је услишила њихове молитве и испунила им жељу да постану родитељи, па су тако након дугог низа година добили нас две, ћерке Искру и Ирину, каже старија сестра Искра.
Тога дана у дому Давидовских окупља се бројна родбина и пријатељи. Будући да је крај лета наврате и рођаци из Србије на повратку с мора и остану неколико дана да празник прославе заједно.
„Дођу сви. И мамина сестра и татина сестра и њихова деца. Сви смо ту и славимо љубав. Свако од нас има неку омиљену посластицу било да је у питању пшеница са орасима, кифлице, ратлук или неко ново главно јело. Ту је и воће у изобиљу, славска погача натопљена вином и још пуно тога. Најважније је што се окупљамо да пожелимо здравље и радост једни другима, закључује Ирина.
Представа „Биберче“ искуство за памћење
У овој породици је занимљиво то што је мајка српског порекла а посећивање радионица за чување и неговање српског језика подстакао је заправо отац Александар, дугогодишњи професор права у скопским гимназијама и средњим стручним школама.
„Чекајући децу испред музичке школе гледао сам фотографије које ми је показивала једна мајка из Тетова. Рекла ми је да невладине организације имају програме за децу. Тако смо довели децу у „Причаоницу“, каже Александар.
Прошлогодишња дечја представа „Биберче“ је један од најуспешнијих пројеката у оквиру „Причаонице“. Искра и Ирина су имале „носеће улоге“ што је за њих било ново и велико искуство, будући да се представа одвијала на српском језику.
„Ирина и ја смо биле наратори. Својим текстом уводиле смо глумце на сцену и усмеравале њихово дејство. Иначе, представа има 14 ликова, а тумаче их деца из четири средине: Скопља, Скопске Црне Горе, Тетова и Валандова. Имали смо четири пробе у Скопљу. Занимљиво је било учење текста. Мислили смо да свако треба да научи свој део и то је то. Међутим, испало је да свако од нас треба да научи цео текст. Представа је премијерно изведена на фестивалу дечјег стваралаштва „Пишемо и стварамо на српском језику“ у Лешоку и оставила нам сећања за цео живот, каже Искра.
Ипак, на маргинама великих догађаја за децу постоје и неке мале ствари које се памте и препиричавају. Увек се нађе неко или нешто…
„Много су ми занимљиве оне манастирске старинске собе у којима смо били смештени. Ми из Скопља били смо у једној петокреветној са два спојена кревета. Таман смо легли да спавамо после поједеног брда слаткиша, дошла је једна девојчица из суседне собе и тражила да спава у великом кревету пошто се у њеној соби шетала буба шваба. Направили смо јој место. За неколико минута у кревету нас је било пет и по двоје троје у мањим креветима. Сви из те собе дошли су код нас. Ментори су спавали у ходнику на троседима. А да ли је стварно буба шваба протрчала те ноћи то ни ова девојчица није знала са сигурношћу, сећа се Ирина забаве са вршњацима.
Неприкосновена љубав према балету
Музичка уметност је одувек била блиска овим девојчицама, а родитељи су то свестрано подржали. Искра је почела у једној приватној балетској школи са непуних 5 година. Када је кренула у први разред основне одмах је кренула и у државну музичко балетску школу ,,Илија Николовски Луј“, у Скопљу.
„Учествовала сам на међународном такмичењу X-Dance које се најпре одржавало у Струги, а затим у Скопљу. Моја група је више пута награђивана, освајали смо прво, друго или треће место. Учествовала сам и у више балетских представа, рецимо ,,Петар Пан“, па ,,Дон Кихот“ ,,Крцко орашчић“, „Клеопатра“. Имала сам и кореографске наступе на више дечјих музичких фестивала, каже Искра, која је сада ученица деветог разреда.
Њена љубав према балету сваким даном све више расте. Већ је трасирала свој пут који подразумева наставак школовања у средњој балетској школи, и даље, можда у иностранству. Родитељи подржавају њену жељу и избор, јер је она резултат свакодневног напорног рада.
„Искра свакодневно вежба најмање по 3 сата, а некада и више. Свих ових протеклих девет је тако. Сада има 14 година, практично је одрасла уз балет. Наша родитељска подршка је оправдана и због тога што је у школи одличан ђак, активна је када је у питању литература. Воли да чита, а воли и да пише стихове. Добила је више награда за своје радове, а као свестрани ученик награђена је и на нивоу општине, каже мајка, Милена Гвозден Давидовска.
Воли сцену и сцена воли њу, а кад порасте биће Београђанка
Млађа сестра Ирина је такође, идући стопама старије сестре, кренула у музичку школу ,,Илија Николовски Луј“ и већ је шеста година како је тамо.
„Освојила сам прву награду у својој категорији на Међународном такмичењу у Убу, у Србији. Затим, прву награду у музичкој школи ,,Даворин Јенко“ такође међународно такмичење за пијано у Београду, друго место на такмичењу ,,Полихимнија,, у Скопљу.
Паралелно са музичком школом Ирина посећује дечји хор Пиколо, са којим је наступала са македонском филхармонијом на Охридском лету, на сцени Св.Софије у Охриду.
„Са великом радошћу пратимо њене наступе. Пре пар година, на репертоару Дечјег позоришта у Скопљу ишла је представа, односно дечји мјузикл ,,Земја во која не се стигнува“. Ирина је играла и певала са великим задовољством. Ова представа је добила Златну Буба Мару популарности, што је за све учеснике била велика радост. Ирина има више љубави у музичкој уметности и још није да ли ће се бавити певањем или свирањем. Једно је јасно, воли сцену и сцена воли њу. Иначе, веома смо срећни са нашим девојчицама, увек имамо неке шале које дуго препричавамо. На пример, када је Ирина била мала, негде око пете шесте године, ваљда је пожелела да оде код тетке, али није знала како да ми каже па је рекла: „Тата, кад порастем, бићу Београђанка! Како то, питам је, а она каже „Тако што ћу се удати за Београђанина. Срећом за то још има времена, а ми као родитељима можемо да уживамо, додаје отац Александар Давидовски.
