Источни Петак или Балаклија је у селу Мирковцу на Скопској Црној Гори велики верски празник. Према црквеној и народној традицији тога дана се отварају „Богородичине воде“ које имају велику исцелитељску моћ. Слави се у први петак након Васкрса. Посвећен је Мајци Божјој која је Исусу водом испирала ране.
На само десетак километара северно од центра Скопља, на јужној падини планине Скопске Црне Горе налази се Скопска Света Гора позната по својим бројним манастирима и црквама и духовности њених житеља. Са десне стране асфалтног пута, главне артерије њених села, налази се познато излетничко место звано Чардак и манастирски комплекс Свети Илија.
Лепо уређено двориште препуно зеленила и цвећа просто мами на уживање на бројним клупама у пријатној хладовини. У овој прелепој природи пре почетка Другог светског рата, на темељима старог храма, подигнута је нова црква посвећена Светом Илији, недавно је обновљена и стара црква посвећена Светом Илији, а неколико корака даље, непосредно уз конак, налази се такође обновљена црквица посвећена Пресветој Богородици или Балаклија како је народ назива.
Источни Петак је патрони празник овог храма па народ из околних села и Скопља током целог дана долази на службу, да се помоли и захвати лековите воде. Верује се да је ово најстарија црква у овом делу Скопља, да њени темељи потичу из 11. века и да њена вода има лековиту моћ. Бројна су предања која говоре о исцелитељској моћи ове воде која много пута зна и да пресуши, али се увек враћа за овај празник.
Ово место је свето, „вакавско“ кажу житељи, људи су овде одувек подизали храмове, молили се, веровали. Догађала су се чуда, исцељења… Зато овде хиљаду година долазе сви они који желе да оздраве… Манастирски извори, источници, са пијаћом водом најчешће су посвећени празнику Пресвете Богородице. Постоји традиција да се након одслужене Литургије и молебана, врши и мало освећење воде, коју ће верници користити за умивање како би се исцелили од многих болести са којима се суочавају.
Бројна су предања која се преносе с колена на колено и која доказују моћ вере. Наиме, почетком двадесетог века овде је често долазио неки муслиман точећи узимајући воду из цркве за своју болесну жену. Обоје су веровали да је ова вода лековита, па су се надали. Неки клисар је хтео да се нашали са њим па му је неколико пута наточио воду из оближње реке, уместо са извора из цркве. Ипак, након неког времена човек је дошао са даровима за цркву, радујући се што му је жена оздравела. Веровали су да је од лековите воде.
Током своје бурне историје ово свето место било је дом многим монасима и искушеницима. Многи од њих су страдали током турске владавине, многи су своје уточиште нашли пред великим историјским ломовима. Некада је ово био женски манастир… Као сведочанство стоје гробови неколико монахиња и оца Софронија који је изградио стару манастирску цркву. Ту је и гроб Мати Минадоре дугогодишње игуманије која је подигла конак за потребе монаштва, као и сви остали који су живели на овом светом месту и допринели подизању овог комплекса.
Нена Ристић Костовска