Татјана Алексић је по занимању професор македонског језика и књижевности и предаје у скопској гимназији ,,Корчагин”. Задњих година присутна је у медијима где изражава своје ставове о актуелним девијацијама у друштву, па самим тим и у образовању и васпитању младих генерација.
Као просветни радник сматра да увек треба урадити нешто конкретно, личним примером показати, не само у школи већ и на јавној сцени и социјалном животу. Сматра да децу треба васпитавати управо на личним примерима, како би схватила да се само знањем и развијањем вештина могу правилно оспособити за животне изазове, а да истовремено, остану етички исправни. Каже да, са друге стране, у једном декадентном, материјалистичком систему у коме живимо нимало није лако учити децу достојанственом животу. Од својих ученика очекује да као будући интелектуалци негују слободу својих независних ставова, да не зависе од партијских књижица и да се боре за своју земљу, Македонију, без обзира које су националности
Као средњошколски професор радили сте у неколико скопских гимназија и средњих школа. Генерације Ваших ученика данас су одрасли људи. Шта се све променило у односу на почетак Ваше каријере? Шта је то што је вредело, а данас није присутно? Шта је ново, а добро?
Радила сам 17 година у средњој стручној школи СУГС ,,Димитар Влахов“ и тамо сам развила све могуће васпитно-педагошке способности, јер сам радила и са децом слабијег успеха. Међутим, из те школе су изашли врхунски професионалци у својим струкама, данас познати фризери, шминкери, козметичари… Корчагиновци су нешто друго, са њима је лакше радити, јер имају изграђене радне навике и амбиције. Изузетно ме радује што су успешни на свим пољима, што поред школских обавеза постижу запажене резултате из свих предмета на међународним такмичењима и ваншколским активностима.
Могу се похвалити члановима драмске секције који годинама уназад доказују свој таленат, одлични су глумци и режисери, и ето, за десетак година најмање њих десеторо је завршило ФДУ. Недавно смо радили заједнички хуманитарни пројекат са бившим Корчагиновцима који су то несебично прихватили. Мјузикл ,,Чекајќи го…“ је постављен на сцени МНТ и одигран у пуној сали. Публика је аплаудирала и плакала дирнута емотивним говором нашег ученика који се лечи у Паризу. Порука је била ,,сакривена“ у хаштагу #ијассаммарко, на жалост сваког од нас може задесити иста судбина. Поспешивати хуманост код деце да би се помогло некоме коме је потребна помоћ је оно што мојој професији даје временску димензију – то радим тридесет година.
Задњих неколико година наставу преоптерећују утицаји са стране, имали смо ковид пандемију, лажне дојаве о бомбама, вршњачко насиље. Мислите ли да је мало пажње посвећено унапређењу образовног процеса, побољшању положаја просветних радника, ученика. Како гледате на то?
Са жаљењем, некад и са мучнином. Просто ми је криво када видим да деца своју перспективу виде искључиво ван своје земље, Македоније. Немају они никакву кривицу, то смо ми одрасли урадили током ових 30 година. Одузели смо им перспективу својим несавесним понашњем, политичком полтронеријом, политиканством и грамзивошћу. Узимали смо, а нисмо давали. Образовни процес трпи промене годинама уназад, али се уназађује, без обзира на компјутеризацију и имитирање туђих школских примера. Кад школе немају довољно књига и сведочанстава, када наставници дилају дрогу (па нека је у питању само један пример), када нам се деца убијају испред очију и беже из земље, онда ту земљу треба добро преорати да би поново никла срећа.
Како се заштитити од такозваних ,,утицајних родитеља” који додатно оптерећују процес наставе и руше ауторитет професора. Ко, заправо, највише руши ауторитет професора и како се справити с тим?
Нико не може да вам сруши ауторитет осим ако то сами не дозволите! Учитељи, ученици и родитељи су свето тројство, у неку руку. предодређени су једни на друге. Родитељи имају право да реагују, јер нам је систем наметнуо такву ,,демократију“. Ми смо ти који треба да објаснимо и ,,смиримо лопту“, наравно не нарученим оценама, него озбиљним разговорима са родитељима и њиховом децом. Оцена ,,преко везе“ је краткотрајно задовољство са дугорочним последицама. Треба васпитавати децу у достојанственом духу, да се знање не купује и не поклања, да је преписивање шверцерска техника и ђавољи ,,успех“. Преписивање, хватање веза, кићење туђим перјем је пут ка куповини дипломе и лажном успеху, који је у последње време, на жалост, свакодневица. Неваспитање не сме да се крије иза демократије или слободе говора, као што ни брижљив родитељ није онај који стално тражи кривицу код наставника или друштва, да би оправдао своје дете. Не заборавимо да се карактер детета формира током првих седам година и ми у средњој школи не можемо много да поправимо…
Само у неколико задњих месеци сведоци смо потресних догађаја везаних за учионицу, ученике, наставнике. Није то само код нас, већ и у региону, па и глобално. Постаје ли школа све ,,омраженије и небезбедније” место?
То смо сами дозволили. Деца си наше огледало, ако смо ми агресивни и неваспитани таква ће бити и деца. Како ми са њима, тако они са нама. Исто је у учионици, како се поставите, тако вас прихвате. Истина је да страхују од оних професора који стављају слабије оцене и да су ,,мирни“ на њиховим часовима. Ја волим када је мир, што воле да ме слушају, а чим почну да причају међусобно значи да сам им досадила и онда мењам тему и тоналитет како би им поново привукла пажњу. Никада нисам викнула или увредила дете, боље да су немирни него фрустрирани од увреда или страха. На дете не треба никада викати, а камо ли дићи руку! То је велика слабост малих карактера. Цинизам, пежоративне речи и бруталност стварају будуће социопате, асоцијалне и интровертне људе.
Каква је улога друштвених мрежа у свему овоме? Каква је улога медија?
Огромна и глобална! Непобитна чињеница је да смо у ери компјутеризације и медијумског тријумфа. Оно што није у медијумима, као да не постоји! Треба бити опрезан када су деца у питању. Данашња ,,палац“ генерација брже мисли и ,,капира“ технологију од нас и треба их упозорити на то шта је добро, а шта не за њих. Сведоци смо многих негативних и непријатних ситуација, као што су тик ток изазови или рушење њиховог самопоуздања у хејтерском односу. Са друге стране деца се мање играју у природи, заменили со просторну и ботаничку интелигенцију вештачком…
Шта мислите, који су путеви за излазак из овог лавиринта? Где је друштво, где су професори, а где су родитељи и ученици? Постоји ли брзо и ефикасно решење?
Нема брзог решења за дугогодишње таложење проблема. Гурајући проблеме испод тепиха толико смо га ,,одебљали“ да не можемо да га очистимо. Пробили сми сва дупла дна, што би реко Горан Стефановски. Љубав је решење за све невоље и комплексе, нама више недостаје љубави него новца! Никако сами себе да заволимо, а камо ли друге. Љубав према послу, обавезама, љубав према деци и породици, љубав према земљи. Заволети своју земљу као своје чедо је излазак из лавиринта. Тада би нам кренуло набоље и у образовном процесу и целом друштву.
Предајете македонски језик и књижевност – предмет са највише часова недељно и предмет нимало лак што се тиче програма. Како успевате да подстакнете креативност ученика у времену када њихову пажњу запоседају друштвене мреже, а не читање као когнитивни процес?
Предмет ми је идеаалан за креативне ,,акробације“. Све потиче из књига и речи, ту су саткане све тајне. Учим их да воле књигу, да рецитују с љубављу, као што је мене мој деда учио, мој отац и стриц. Учим их да глуме на сцени, да савлађују трему, уче комуникативне вредности. Драмска секција је наша мала сцена, креативна до неба и ту се слатко играмо. У свечаној сали Гимназије Корчагин, сваке суботе по 3 до 4 сата, чланови драмске секције заборављају своје телефоне и развијају своје вештине и способности као да су професионалци. А у ствари, сви смо аматери који раде с љубављу.
Добар део њих ће отићи из земље. Како се борити против одлива мозгова? Како развијати емпатију према ,,родној груди”? Како младима објаснити да буду предузимљивији, да раде за себе и своју земљу?
Сада је касно. Ако сам претходно рекла да смо ми њихов модел и да треба да уче од нас, онда на ово питање немам вредан одговор. Научили смо их да беже од нас. Одлив мозгова није непознаница за Балкан, одувек се одавде ишло ,,трбухом за крухом“. Сада је све то софистицираније и много лакше, бар на први поглед. Онај други поглед можете да видите у очима оних младих људи када се разочарају ако не нађу бољи живот тамо где су отишли. Остајем на своме – нема боље земље од родне земље. Штета, а могли смо да будемо Елдорадо са оволиким природним богатствима. Македонско сунце, вода, језера и планине су право злато, драгуљи који нам измичу из руку. Губимо најдрагоценије, а то су људи, а губимо и природна богатства, воду пре свега. Та пропаст је резултат наше беспарице произведене нашом неспособношћу и неукошћу, док богата и образована земља није на продају.
Текст: Нена Ристић Костовска
фото: приватна архива