,,Пограничнa хроникa” чува људске судбине које ће вас такнути у срце
Новинарка са дугогдишњим искуством у више локалних, националних и регионалних медијума. Дугогодишњи дописник Нове Македоније, Веста, Дневника и Утринског весника, уредница ТВ Плус Куманово, сарадница БИРН-а, и неколико српских часописа. Последњих готово деценију и по, успешно води портал Кумановоњуз а истовремено је и доспиник портала ,,Сакам да кажам”. Повод нашем разговору је ,,Погранична хроника” један од њених најуспешнијих пројеката
Кажете да портал Кумановоњуз постоји близу 14 година. Започели сте са радом априла 2008. године, у времену које се поклапа са зачетком електронским медијума код нас. Био је то за Вас велики изазов да се са скромним средствима и мало знања за нове технологије упустите у авантуру која и данас успешно траје.
Морам признати да је Кумановоњуз настао као резултат револта који се појавио због ограниченог медијумског простора на националним медијумима. Као дописник из Куманова у дневном листу Вест веома често сам се суочавала са проблемом да ми текстови не ,,прођу, зато што су локални и нису атрактивни за ширу националну заједницу, иако су од великог значаја за грађане Куманова. Управо ова ситуација је била окидач да почнем да размишљам о локалном медијуму. У почетку сам се бавила идејом да то буду локалне новине, међутим то нисам могла да си приуштим због ограничених средстава. У то време појављивали су се први портали па смо почели да пратимо тај тренд. Тако смо основали Кумановоњуз, постали смо први сајт у граду који је информисао, али истовремено и едуцирао грађане. Сећам се да је један искусан политичар више пута звао да пита: ,,Како да ве најдам, мајмунче точка ком…”, касније смо се смејали његовој неспретности.
Пројекат ,,Погранична хроника” креирали сте после дугогодишњег рада у дневном новинарству. Шта Вас је инспирисало и о каквој циљној групи се ради, каква је жанровска заступљеност?
,,Погранична хроника” је настала сасвим случајно. По наговору мојих блиских пријатеља и колега да конкуришем са пројектом у Министарство културе и информисања Републике Србије. Бићу искрена, била сам скептик, а испоставило се да сам грешила. Ово је друга сезона серије репортажа под насловом ,,Погранична хроника”, а имали смо исто то под насловом ,,Срби на граници”. Све у свему ово је трећа сезона објављивања репортажа из пограничног подручја.
Иначе, циљна група су Срби у региону, али сви остали грађани који живе на овим просторима. Морам признати да су ове репортаже једни од најчитанијих садржаја на порталу. Текстови не губе на актуелности и по неколико година након објављивања, а читаоци им се за задовољством враћају. Показатељ тога је реобјављивање репортажа из прошле сезоне, које се читају као први пут. Имамо по десетак хиљада посета и велики број дељења на социјалним мрежама. Мислим да је за то пресудна атрактивност тема и саговорника. Репортажа као жанр погодује широј читалачкој публици, независно до националне припадности. Недавно ми е јавио колега Албанац да ми честита и да ми каже да одавно није прочитао тако добру репортажу, а реч је о причи о селу Четирцу и животу српске заједнице у овом месту. За мене је то велико признање, поготву ако долази од професионалаца који немају интереса да ми повлађују.
Кажете да су Ваш највећи изазов руралне средине на самој ,,црти”, односно на граници између Србије и Македоније. Тамо ретко залазе посетиоци, а новинарске екипе још ређе. Има ли занимљивих прича на ,,црти”?
Свакако да има. Цео тај кумановско-козјачки крај има сијасет неотривених и неиспричаних прича. Зато је акценат и стављен на села. Свако носи своју причу, знамените људе, догађаје. То су медијумски неоткријени, рећи ћу, неистрошени крајеви, праве ризнице које крију многе легенде које се преносе с колена на колено, али, нажалост, све мање има ко да их исприча, јер су све ређи њихови становници. У нашим репортажама желели смо да покажемо те средине из једног другог угла, а то је да се фотографији да равноправни положај са текстом, да је буде више, да се не штеди на лепотама нетакнуте природе, културном наслеђу, богатству боја и пејсажа. У овоме свакако видим предност у односу на, рецимо штампани медијум, где би на две стране сместили максимум четири фотографије, док ова врста медијума има ту предност да може да се окачи много више фотографија, вероватно је то и пресудан визуелни ефекат, јер људи препознају места, људе, пределе и желе да прочитају шта се о њима пише.
Колико су Ваши саговорници спремни да отворено говоре о свом животу у пограничном појасу, својим проблемима, успесима. Постоји ли тема коју нарочито не воле, или је избегавају?
У овом времену отуђености људи су жељни чашице разговора. Посебно људи у руралним срединама који немају толико често могућности да се сретну са другим људима, а камо ли са новинарима. Обично на почетку постоји одређена дистанца, најпре док се објаснимо да ове новине нису новине на хартији него новине на интернету, у ,,компјутеру” и кад они одагнају сумње да нисмо из пореске инспекције или, не дај Боже, неки натрапници, и кад коначно препознају наше добре намере, онда широм отворе своја врата и своју душу. Тамо леже најлепше приче, делом лепе, делом тужне, људске судбине које ће вас такнути у срце и које ћете дуго памтити, али и многа филозофска и дубока размишљања која ће вас оставити без речи. Највише воле да причају о својим коренима, о пореклу и вези са Србијом, а омиљена теме су им седамдесете године прошлог века када су њихова села живела најлепше године свог постојања. Искрено жале за бившом државом Југославијом, у којој је било више слободе, сигурности и могућности да прошетају. Можете да претпоставите да воле да говоре о дневној политици и да су посебно љути на политичаре , који су, како кажу, одговорни за стање у нашој земљи.
Које репортаже бисте издвојили по свом одјеку код публике? Односно, које саговорнике бисте издвојили као нарочито упечатљиве?
Не могу да издвојим једну или две репортаже, јер све што је одбјављено наишло је на велику читаност. Ипак, највећи утисак са терена оставила ми је посета селу Алгуњи, тачније махали Татариновац, које се налази на самој македонско српској граници. Живот ових људи је углавном тежак, због економских и инфраструктурних проблема,. У својим двориштима имају линије две државе, а заборављени су и од једне од друге. Осећају се као да су на ничијој земљи. Што се тиче портрета које сам радила највећи утисак ми је оставила избегличка судбина породице Петра Диклића. Реч је о једном бунтовном човеку у позитивном смислу, једном борцу и вредном домаћину, Србенди што бисмо рекли. Притом ради се о информисаном, едуцираном и елоквентном човеку, који отоврено и са много емоција прича своју животну причу. Грађански рат у Хрватској га је натерао да напушти родни крај и из Лике да се пресели у Куманово. Можда ме је ова прича коснула тим више што сам и сама лично прошла сличну судбину са својом породицом за време рата у Босни. Недавно преминули професор Добривоје Стошић је саговорник који ме је увек импресионирао својом добротом и темељитошћу. Иначе, цео свој живот је посветио развоју образовања на српском језику у Македонији.
Електронски медијуми у односу на штампане медијуме на српском језику успешно разбијају информативни сумрак са једне стране, док је са друге стране, како кажете, много неиспричаних прича на располагању. Где је Ваша коцкица?
У том мозаику. Неизоставно. У новом серијалу ,,Пограничне хронике” на српском језику. Наша идеја је била да портал Кумановоњуз буде тројезичан. Дакле, да се информације осим на македонском објављују и на српском и албанском језику, јер на локалном нивоу постоји потреба за тим. Са тим пројектом конкурисали смо код Министарства за културу Македоније, покушали смо и преко личних контаката да добијемо подршку бизнис заједнице. Међутим, безуспешно. Преко пројекта ,,Погранична хроника” остварили смо само мали део онога шта смо планирали за инрформисање српске заједнице у Македонији. Са друге стране, мислим да је његов огорман значај управо у томе што наше репортаже преносе живот, културно наслеђе и традицију Срба у региону. Иницирали смо и решавање многих проблема. За породицу Арсовски у Пелинцу и Димковић у Алгуњи, подстакли смо директну помоћ државе и невладиних организација, грађана. Наставићемо са пројектом, јер има много неиспричаних прича. Надам се да ће једнога дана наше репортаже изаћи у штампаном издању као трајно обележје једног времена.
Нена Ристић Костовска, Разгледница
фото: Kumanovo news