Четворица браће Кајевића и њихова сестра избегли су из села Бањани, у области Велимље код Никшића у Црној Гори на граници са Херцеговином како би се спасили од потурчивања. Сестра и рањени брат остали су у Бијелом Пољу где су примили ислам, како би сачували животе. Преостала тројица су се населила у село Ђерекаре у окилини Витине на Космету. Нажалост, тамо им је осим ислама претио и католицизам. Под притисцима двојица су остала и примила ислам и њихови потомци и данас живе тамо. Четврти брат је са тројицом синова дошао на Скопску Црну Гору. Најпре у село Горњане. Откако му је у пожару изгорела кућа, преселио се у Чучер где су остала два његова сина, а трећи је прешао у село Бањане где његово потомство данас има око 15 кућа.
Падине Скопске Црне Горе ових дана су се поново зацрнеле након прошлонедељне ватрене стихије и надчовечанских напора које је становништво уложило у одбрану манастирских светиња, домова и усева. ,,Господ је голем“, кажу, обновиће се све… А на тромеђи села Горњане, Бањане и Чучер стоји вековни Храм Свети Никита одакле се види цело Црногорје. На узвишици где царује ружа ветрова и вековни храм који својом импозантном грађевином опчињује сваког путника намерника, поглед пуца на све четири стране. Горе на север испрсило се поносно село Горњане, а иза задњих кућа Пислевића, на око сат времена пешачења у дубокој храстовој шуми, пут води ка средњевековној светињи, манастиру Свето Благовештење. Мало ниже, на север, на три километара уз Бањанску реку лежи манастир Светог Илије, један од најстаријих са изузетним живописом који се види и на спољним странама зидова. Ако ли вас очи поведу на југ, видећете очувану стару сеоску архитектуру села Чучера, која неуморно пркоси зубу времена, а доле плови Скопско поље…
Одмах преко пута древне капије манастирског комплекса Свети Никита, са десне стране уз сам асфалт, има један стрми путељак који води наниже до првих бањанских кућа. Стиже до Бањанске реке која протиче кроз село и дели га на два дела. А село је збијеног типа, домаћинстава има негде око 150, а становника нешто више од 500. Почетком 20. века становништво је било српско, а по последњем попису из 2021., овде живе једнак број Македонаца и Срба и један део „збуњених, због равнотеже“ како се у шали каже о онима који не желе да се изјасне. Куће су толико збијене да се буквално наслањају једна на другу и не остављају места за нека повећа дворишта. Кривудави сокаци не уводе никакав ред, већ дају додатни шарм овом живописином насељу, јер никада не знате ко ће да се појави иза угла.
Негде низ реку сретосмо домаћина, срдачног и љубазног, заинтересованог за причу. Рече да су ,,омладинци“ јуначки завршили свој посао, ,,па и ако су отишли у кафану, а данас нека одморе“. Некако спонтано кренусмо низ реку, а он у пролазу комшији промрмља „у град по работу“, а да га овај није ни питао где је био, већ га само погледао краичком ока. Поћута мало па рече да су овде махале подељене према родовима, а највећи су Башчићеви од којих су потекли Жежови, Василкови, Ковачеви, Кирови, Јазаџини, Паункови, Цареви, Чакалови, Миличини, Шопкини, Шагови, Љубовчеви који се сматрају староседелачким родовима, док су Попови, Павчеви, Вуканови, Коларови, Горанчани, Крагујеви, Мутови, Василеви, Кајови током векова мигирали углавном по пределеима око Скопске Црне Горе, у данашњој Македонији и Србији, односно оближњем Космету. Задња миграциона померања настала су након Другог светског рата, индустријализацијом, па су се многе породице одселиле у Скопље, а три бањанска домаћинства одселила су се у Глогањ код Панчева, два од Чакалових и једно од Коларових. Занимљива прича прати род Кајових, односно Кајевића, али је много боље зна његов братучед који живи „ено онде код оне капије“, рече нам човек који је био у „град по работу“ и изгуби се иза високе дрвене капије…
Милутин Кајевић и жена његова Марина Кајевић, путнике намернике дочекаше на кућном прагу. Пензионери су, али у најбољим годинама. „Раде пољопривреду“, негде око хектар земље. Производе кромпир, пасуљ, парадајз и купус за своје потребе и по наруџбини. Марина се задњих година успешно бави и традиционалном домаћом кухињом, па је својим питама, кифлама и погачама знатно ојачала кућни буџет, како у шали каже.
„Приче о пореклу нас Кајевића одувек су ме занимале. Највећи део тих записа говори да су се Кајевићи доселили из села Ђерекара у области Биначке Мораве. Моја сазнања се везују за 14. век када су Кајевићи из села Бањани, у области Велимље код Никшића у Црној Гори на граници са Херцеговином, кренули су на југ, желећи да избегну потурчивање. Сестра и рањени брат остали су у Бијелом Пољу где су примили ислам, како би сачували животе. Преостала тројица су се населила у село Ђерекаре у окилини Витине на Космету. Нажалост, тамо им је осим ислама претио и католицизам. Двојица су остала и примила ислам и њихови потомци и данас живе тамо. Четврти брат је са тројицом синова дошао на Скопску Црну Гору. Најпре у село Горњане. Откако му је у пожару изгорела кућа, преселио се у Чучер где су остала два његова сина, а трећи је прешао у село Бањане где његово потомство данас има око петнаест кућа, каже Милутин.
Иначе, село Бањани први пут се спомиње у даровницама краља Милутина, 1302. и 1308. године, као и у турским записима из 1445. године. Касније, црквене књиге сведоче о многим догађајима и људима овога краја. Тако да имамо податак да је између 1868-1874. године у овом селу радила српска народна школа по законским прописима и султановом дозволом. Српска школа је опет отворена крајем 19. века, а 1899. године прослављена је школска слава Св. Сава и то у цркви посвећеној Св. великомученику Георгију, а служио је поп Стева Бошковић. У школи је пресечен славски колач, кум славе био је Лаза Петковић. Одређен је кум за следећу годину – то је био домаћин Пера Кајовић. Светосавску беседу је говорио учитељ Бојко Ц. Кајовић, а затим и други учитељ Благоје Петровић.
„Видите да нас Кајевића има свуда, није да се хвалим али нашу лозу чине вредни и способни људи. Имали смо лекаре, инжењере, учитеље, пољопривреднике, па и глумце, војна лица, све само нераднике нисмо имали, то вам гарантујем. Тај предузимљив дух и издржљивост који нам је у генима увек нам даје снаге да се одупремо разним животним препрекама, и да опстанемо. Осим тога, Кајевићи су и наочитог изгледа, високи, крупни људи, правилних црта, отвореног срца, људи ко планине… Колико је тај наш ген јак уверио сам се у једном сусрету са Кајовцима из Ђерекара. Исти су као ми, добри домаћини, породични људи… И на Скопској Црној Гори су такви. Често сам као дете слушао приче о деди Јовану трговцу и његовој жени Ањушки Крагујевић који су трговали стоком чак до Александрије. Успут, бака Ањушка је носила дамске рукавице и пушила чибук, јер се кретала у таквим круговима. Држали су кафане и касапнице у Скопљу и Ђерекару. Свештеник Ђорђе Кајовић је био у пратњи Краља Петра приликом повлачења српске војске преко Албаније, био је одговоран за воловска кола на којима се превозио краљ. Њега су приликом повратка из Албаније убиле качачке банде. “, каже Милутин Кајевић.
Након Другог светског рата многи становници Скопске Црне Горе мењали су своја презимена, неки добровољно, а неки под притиском. Милутин Кајевић је пензиносани полицајац, каже да никада није имао проблема што је Србин и да је тако васпитавао и своју децу, али да је увек био лојалан земљи у којој живи.
Ова прича се преноси с колена на колено, од онога тренутка када су Кајевићи као Срби православци кренули из села Бањани код Никшића на пут неизвесности и опстанка. Од брата и сестре у Бијелом Пољу у Црној Гори изродили су се Црногорци Муслимани, а од два брата у Ђерекару код Витине изникли су Албанци. Потомци четвртог брата који се доселио на Скопску Црну гору у село Горњане, односно Чучер и Бањане до Другог светског рата били су Срби, да би се након тога неки изјаснили као Македонци…Четири брата, четири нације, ,,људи ко планине“…
Нена Ристић Костовска
Литература: Др Јован Ф. Трифуноски „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. године