Причаоница на Фестивалу дечјег стваралаштва ,,Пишемо и стварамо на српском језику”
На деветом Фестивалу дечјег стваралаштва ,,Пишемо и стварамо на српском језику” које је ове године по девети пут организовало Удружење Срба и Македонаца ,,Бранко Чајка” из Тетова, учествовало је 11 полазника Причаонице чије радове ћемо етапно објавити. Писало се на тему Радост. Ове године није било традиционалног дружења у манастирском комплексу у Лешоку, које се иначе чека током читаве школске године, али то није било препрека инспирацији младих песника.
Ове године имали смо и један прозни рад који је послала Анастасија Нешковић, ученица осмог разреда из села Кучевишта на Скопској Црној Гори.
Без емоција наш живот би био мнотон
Емоције су веома битне у животу сваког човека. Без њих наш живот би био монотон. Не бисмо се смејали, не бисмо плакали, не бисмо били ни љути, ни тужни. Радост је лепо осећање којим исказујемо лепе, срећне и смешне моменте.
Прошле године сам са друштвом из школе била у театру. Били су ученици свих разреда, осим првачића. То је било нешто посебно, јер су представу изводила деца са посебним потребама, а тема је била такође радост.
Представа ми се јако допала. Свима се допала. Сви смо гледали њихова срећна лица, њихову игру и радост због аплауза. Схватила сам да је свако посебан на свој начин, а тако је и са осећањима и емоцијама. Изглед није битан, већ то какав си човек у души и колико поштовања имаш према себи и према другима око тебе.
Гледајући децу са посебним потребама схватила сам колико су она велика и да су сасвим нормална деца, само имају посебне потребе.Они уче на мало другачији начин, а имају скоро исте предмете као и ми: математику, музичко, ликовно.
Није у реду што их неки њуди сматрају мање вредним. Није тако. Они су врло снажни и упорни људи. Пуни су љубави и радости и заслужују све што имају остала деца. Волела бих да једнога дана одем на представу у којој ће деца са посебним потребама учествовати са децом из редовних школа, а волела бих да дођете и ви.
Радост прве љубави у својим стиховима опевали су Искра Давидовска и Мило Дамјановић из Скопља.
Топим се кад ме погледају њене очи сјајне Прва љубав заборава нема
Радујем се, прошао септембар, Прва љубав заборава нема,
отишао и децембар, дошла нам зима, истина је, није то нека шема!
пишем срце у сестрин споменар, Одједном свет постане ружичаст,
можда ту нека прва љубав има. лептирићи завладају тобом,
па Сунце јаче засија!
Пожелим да шетам и причам Кад ходаш корак ти је лак,
о оној девојчици из 8а, малиша из школе постане ти сладак!
да поред мене само иде Па ти бака на уво каже:
и ништа да не брине… ,,предосећај ме никад не лаже”
Шта се то скрива у твојој глави,
А шта да јој кажем? јер онај мали, онај плави?
Шта да је слажем? Одмахнем руком и полетим,
Због ње сам радо у школи. желим да у његовој улици слетим,
Да ли зна да је неко воли? да укардем осмех тог малишана,
мени забавног враголана!
Пишем и бришем љубавно писмо, И онда прође ђачко доба,
а остали сами никада нисмо. слике и песмице постану бледе,
Сањам и маштам о њој често. али успомене на прву љубав,
Не могу да спавам, не држи ме место! за цео живот вреде!
И тако неколико редака
Пишем песме, љубавне и тајне, за сва времена важе:
Топим се кад ме погледају њене очи сјајне. пише на клупи једне школе:
Купићу јој пуно чоколаде, обећавам! ,,Он и она се воле!”
Јер, она је слађа и од мармеладе!
Мило Дамјановић, Скопље Искра Давидовска, Скопље
Трећу сезону Причаоница суфинансира Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Владе Републике Србије, а помажу Општина Центар Скопље, КИЦ Спона, Србтел и други.