Гошћа ,,Причаонице”- Мина Маринковић, стажисткиња медицине
Родитељи су је из родног Ниша као једногодишњу бебу донели у Македонију. Одрастала је на тениским теренима уз посао свога оца па је са првим корацима дошла лоптица и рекет. На тениски терен ушла је у четвртој годиини, а први турнир освојила у осмој.
,,Дугогодишњи свакодневни тренинзи уродили су плодом тако да сам 2012. освојила Државно првенство Македоније у категорији до 16 година. То је мој највећи резултат и најдражи успех у тенису, поред многих првих места на турнирима. Та титула је дошла после релативно тешке повреде, али и даље се сећам осмеха оца и мајке након завршетка меча. Не бих да изоставим и друго место на Европском турниру до 16 година.
Мина је одрастала у породици где се спортски победнички дух цени и негује, поред оца дугогодишњег тренара Тениског клуба Југ у Скопљу и две млађе сестре које су такође првакиње у својим категоријама.
,,Бављење спортом ми је омогућило пре свега, раст и развој у здравој спортској средини где дете има своје обавезе и где се тражи дисциплина. Ту су и сва путовања на турнири и упознавање нових људи, градова. Многа дружења су ми у пријатном сећању, али и пријатељства са људима из читавог света. Због мог избора медицинског факултета нисам искористила тенис да одем у Америку на колеџ, као већина тенисера којима овај спорт то омогућава. Студирање медицине у Америци је мало другачије и компликованије него код нас. Тако да сам се уписала овде у Скопљу.
,,Склоп личних околности довео је до тога да сам у седмом разреду била хоспитализована и оперисана на дечјој хирургији. Тада се развила та веза и љубав између мене и хирургије…Углавном се код деце у оваквим ситуацијама развија одбојност, али, ето, код мене је било обрнуто, заволела сам медицину, а хирургија ће бити мој животни изазов.
Иначе, престала сам активно да се бавим тенисом када сам уписала факултет. Дешава се да одиграм по коју партију, чисто из љубави. Тенис и медицина не иду заједно, не могу да се комбинују. И једно и друго траже максималну посвећеност.
,,Жеља ми је да постанем хирург. И то се до сада није променило. Интересује ме дечја хирургија. Пут до тог циља је веома дугачак. Ја сам при крају студија, стажирам. Следи ми специјализација, па тек онда супспецијализација из дечје кардиохирургије. Године учења су преда мном. Свесна сам тога, али ја једноставно следим свој сан…
Што се тиче пандемије корона вирусом то је обимна тема о којој би требало да говоре искусни стручњаци из те области. Иако мислим да има доста контроверзних, нејасних и неразрешених ствари у вези целе ове ситуације. Са друге стране свима нам фали та слобода коју смо до негде изгубили због свега овог. Код доста људи све ово утиче на психу и њихово благостање. Али не треба да заборавимо и све оне који су изгубили неког блиског од КОВИДА. Болест постоји дефинитивно, то је што је, треба да се трудимо да будемо оптимистични и колико толико одговорни да би сви заједно брже пребродили све ово и вратили своје животе у нормалу.
,,Млади лекари од државе не траже ништа специјално, само оно основно, а то је – вредновање њиховог труда и знања. Не може се очекивати од младих специјализаната да дежурају без икакве надокнаде, да специјализације буду скоро и неплаћене, да немају здравствено осигурање а да остану у земљи и по државним клиникама. Постоје доста неправилности у целом систему а њихово решавање иде доста споро док исељавање младих лекара иде веома брзо.
Лично нисам за ту опцију за каријеру у Немачкој. Била сам два пута на дуже време тамо и не свиђа ми се њихов начин живота. Свака част струци. Више бих волела да то буде Шпанија или нека земља са топлијим духом. Видећемо се како ће се ствари одвијати, али бих дефинитивно желела да одем одавде. Нисам оптимиста што се тиче неког скорог напретка овде на Балкану, са професионалног али и са социјалног аспекта.
