Када је Милана Мира Живковић крајем осамдесетих године напустила родни Крушевац и због љубави са Драгијем Нешковићем из села Кучевишта дошла на Скопску Црну Гору, није ни помишљала да ће јој живот донети многа искушења и да ће се као мајка остварити после двадесет и три године брака
Дом Милане Мире Нешковић у селу Кучевишту одише топлином и љубављу и све је на свом месту. Годинама га је градила у слози и љубави са својим супругом Драгијем. Венчали су се прилично млади, у раним двадесетим, он је радио у Крушевцу као термоизолатор. Тих позних осамдесетих већ је почео и да се назире крај заједничкој држави Југославији, али то није сметало да своју будућност храбро узму у своје руке.
„Све је почело на другарској бази. Касније смо почели да се виђамо, допао ми се и одлучила сам да се удам за њега и да дођем на Скопску Црну Гору. Руку на срце, Драги није улепшавао ствари, рекао ми је да је у питању неразвијени крај и да ту живи доста Срба. Није ми сметало што је село. Рођена сам у Крушевцу, али су моји родитељи из околине па сам с њима радила на њиви, чувала стоку, распуст проводила код бабе и деде. Једина разлика је била у томе што је тамо земља плодна, равна а овде јок, што би рекле баке. Уз то кућу смо тек требали да градимо. Осим тога, слабо сам могла да разумем овај дијалекат, па је често долазило до смешних ситуација, ја једно они друго. У почетку сам звала супруга или свекра да ми протумаче, а касније сам се привикла…
Са њеном удајом њена фамилија се није сложила. У питању је удаљеност од више од 300 километара, други менталитет, а врло брзо и друга држава…
„Мајка је поготову била љута на мене што је нисам питала кад сам одлучила да се удам, а ко још пита мајку о тим стварима… Овде сам тридесет и три године. Иако није било лако. Менталитет људи је овде посебан, тешко прихватају човека, поготову ако је у питању жена, али са друге стране знају да цене иако то ретко признају. Највећа врлина Кучевљана је што су вредни, посебно жене. И на њиви и у кући оне су вредне и окретне домаћице, ја то посебно ценим, каже Мира и додаје. Дошли смо 26. јула на празник Свети Арханђели. За пола сата цело село је сазнало да се Драги оженио и да је довео девојку из Крушевца. Сви су дошли да честитају, играло се и певало.
У почетку су живелу у заједници са деверима, а касније су почели да граде породичну кућу на другом крају села. Радили су сложно и живели лепо. Трудили се да подигну домаћинство. Само је један црв почео да им изједа душе, нарочити Мири која се никако није мирила с тим што немају децу.
„Првих година брака није нам толико сметало, све смо се надали биће…Када су почела да се рађају деца наших вршњака и када су почели да славе рођендане и крштења нама је тада било најтеже, али су нас увек позивали. Ја се прво исплачем, па идемо…а тамо ми душа трепери…
Борили смо се с неплодношћу читавих 15 година. Ишли смо тамо где смо чули да постоји нада…Штедели смо да платимо, не бисмо ли нашли лека…То је био тежак период за нас обоје. Притисак средине је био велики, па чак је било и осуде, јер жена нероткиња није вредна поштовања, како су неки мислили…
Године су пролазиле, Милана и Драги Нешковић су се помирили са судбином. И даље су одлазили на венчања, крштења. Њихови вршњаци су почели да жене и удају, хватали прве унучиће за руку.
„Навршавала се 23 година брака. Моје здравље је почело да попушта. Сећам се одлично да смо било код мојих у Крушевцу. Удавала се моја сестра од стрица. Тамо ми је позлило. Звали су хитну помоћ. Сви су се уплашили. Лекар ми је рекао да направим анализу крвне слике, можда сам анемична, не мора одмах него кад се вратим у Македонију. Послушала сам. Лекар у Побужју ми је обазриво рекао да треба да одем код гинеколога, јер резулатати указују на трудноћу. Нисам могла да поверујем, нити да чекам наредни дан. Купила сам неколико тестова, затворила се кући…Сви су били позитивни…Сутрадан сам била толико узбуђена, и ја и мој супруг нисмо могли да верујемо, тражили смо инјекције за смирење…Гинеколог је рекао да је боље да се прегледам код специјалисте, да се искључи могућност тумора…Хвала драгом Богу, имали су разумевања за наше узбуђење, све док нисмо први пут чули тај срчани ритам у осмој недељи…
Њихов син Немања Нешковић, жељено и дугоочекивано чедо рођен је у 35 недељи трудноће под великим ризиком по мајчин живот.
„Одлучила сам да родим и поред упозорења лекара. Хвала Богу што ми је дао снагу да издржим… Тако смо после 23 године брака доживели нашу највећу срећу. Рођење нашег Немање. Радовали смо се кад плаче и кад се смеје. Још док је био беба стављали смо му шајкачу и обували плетене чарапе, опанчиће. Старе жене у селу су говориле, „Мило, од мерак не знаш што од правиш. Куде си нашла туј рубу да га дотераш“, док су млађи говорили „Дотерала га, љуби га мајка“. Велики празник је био први рођендан, крштење, прве речи, први кораци, полазак у школу. Немања ће сада шести разред. Одличан је ђак. Нема приредбе и свечаности у школи или у селу, а да не учествује било рециталом било свирањем. Воли хармонику. Ту је на мог оца Хранислава, он је свирао… Редовно долази учитељ хармнике Влатко Џепић који га подучава… Веза између мајке и детета је ванвременска, чудо је то. Мајчинство и уопште родитељство је нешто што бих пожелела свакоме. Живот добија пуни смисао тек онда кад свијете своје гнездо и пиле у њему…Знам да сам због љубави дошла и да због љубави и остајем…“, каже Мира на растанку док трчи према кући, јер зову њени из Крушевца. Има и доста посла у дворишту, у башти, воћњаку, око кучета, мачета, козице, живине, а понајвише око детета и супруга. Све то завршава с осмехом на лицу.
Звуци хармонике дугметаре често увесељавају овај топли дом. Чује се до испод пута. То су вешти прсти вредног Немање који из навике прво стави шајкачу на главу па засвира нешто весело, народно, употпуњујући ову срећну животну причу са Скопске Црне Горе.