Како сам проговорио српски
Петнаестогодишњи Мило Дамјановић је ових дана са вршњацима из ООШ „Димитар Миладинов“ у Скопљу, прославио малу матуру. Иза њега је детињство пуно лепих и занимљивих догађаја, стихови о првој љубави и многе друге ствари о којима ваља разговарати.
Посебним га чини и сасвим солидан, течан српски језик којим се радо служи. Каже да је читавих десет година провео на пројектима за изучавање српског језика на иницијативу своје мајке Љубинке Бубе Дамјановић, да је било „стани пани“, „хоћу нећу“ и много других „повуци потегни“ ситуација, али да је на крају сасвим спонтано проговорио на српском.
Иза тебе је деветогодишње образовање, пуно обавеза, како кажеш „пођи дођи“ разних обавеза плус програми за изучавање српског језика. Како је све то стало у твојих петнаест година?
Па стало је, како видите. Одмах ћу да кажем да је изучавање српског језика кренуло на инцијативу моје мајке Љубинке Бубе Дамјановић која је желела да заволим и српски језик, културу иако у нашој фамилији немамо никог са српским пореклом, једина веза су нам људи из Споне и других организација. Још ни у школу нисам био пошао а она је сазнала да се у КИЦ Спони, преко пута наше зграде, организују језичке радионице. Тако сам од самог почетка те 2010. уочи Видовдана кренуо на те радионице. Кренула је и моја млађа сестра Бела и најмлађи брат Данило, који је том прилико проходао и још увек био у пеленама. Тамо нас је примила насмејана учитељица Милена Митић која је осмислила ову причу. Касније су дошле и учитељице Јелена Брауновић и Нена Ристић. Тако да су оне три обележиле то моје учење српског језика. Водила нас је бака Анђа, ређе мајка.
Ових дана сетили смо се мог првог рођендана са друштвом из Споне. Много сам желео да дође учитељица Јелена Брауновић, али су јој дошли гости из Црне Горе па није могла. Дошла су деца и Нена са њима. Донела ми је црвеног фићу. Ја нисам хтео ни да чујем ни за њу ни за фићу. Тражио сам да дође Јелена и да се играмо сви заједно. Видите, то је дугачак период, читаво моје детињство, има свакаквих догађаја. Ево, рецимо за Савиндан терали су ме да обучем народну ношњу, ја сам то пробао и чешале су ме чакшире и нисам хтео, иако су ме сви убеђивали. Али, са друге стране кад је требало рецитовати, слушати о историјским догађајима и личностима увек сам био тачан.
Шта је то што највише привлачи децу на овим програмима?
Путовања, дружење. Неколико невладиних организација сарађује па ми практично идемо из пројекта у пројекат. У веома лепом сећању ми је посета Сверспском дечјем сабору 2019. године у Београду. Били смо смештени код вршњака. Мој домаћин је био Марко Вoјкић. Ми смо и даље у контакту, моја мајка је била недавно у Београду на симпозијуму па се видела са њима. Марков отац је добио посао у Кини, ићи ће тамо. Недостајаће ми.
Сећам се и летње школе српског језика на Шар планини коју су организовали Удружење Срба и Македонаца из Тетова. Тамо смо остали недељу дана. Хајде што смо морали да слушамо предавња него смо имали и часове фолклора. Много ми је било смешно…Кад год чујем ту музику сетим се колико муке и буке је уложено да се научи тих неколико корака…
Летња школа у Охриду у организацији Споне, дружење са вршњацима из Македоније, Манифестација „Пишемо и стварамо на српском језику“ у Лешоку, Фестивал кратке приче „Причам Ти шаљиву причу“, „Причаонице“ све су то обележја мог одрастања.
Кажеш да је било „стани пани“, „хоћу нећу“ и много других „повуци потегни“ ситуација, али да си на крају сасвим спонтано проговорио на српском. Како се то десило?
Па од толиког учења…(хе,хе,хе) Први пут сам чуо себе да говорим српски у разговору са мојим пријатељем Милошем Стојковићем у Спони. Сасвим спонтано је било, он ме је нешто питао на српском, ја сам одговорио…
Какве су Твоје намере што се тиче даљег школовања? Можда желиш да постанеш филолог?
Не. Интересује ме историја, хуманиситичке науке. …..Доста ми је учења језика. Све знам…
Шта мислиш Мило, да ли Ти је из перспективе петнаестогодишњака јасна улога породице, друштва, наставника и свих људи који су се нашли на путу Твог одсрастања?
Наравно. Иако се са одраслима много пута „згужвамо“ јер постоји сукоб генерација, а они нас углавном терају на нешто за шта мисле да је добро за нас. Највећи допринос даје породица у мом случају мајка и бака, па и млађа сестра Бела и млађи брат Данило. Ту су и споменуте учитељице, сарадници и покровитељи Споне, људи из Тетова, Куманова, Јосифова, Београда, практично сви они са којима сам био у контакту у претходној деценији имају заслуге што данас течно говорим српски језик.