Веома симпатична породична прича Дејана и Магдалене Дабић из скопског насеља Бутел, говори о њиховој љубави која је почела још за време средњошколских дана, траје и дан данас несмањеном снагом, а круна свега је њихово четворо деце.
Кажу да се њихова породица темељи на три православне културе: српској, руској и македонској. За српску их везује Дејаново порекло по оцу из царског Горњег Неродимља, код Урошевца на Косову и Метохији. За руску их везује корен са Дејанове мајчине стране који води до грофовске породице Ивана Гладкова, руског емигранта из Ростова на Дону, док их за македонску културу везује Магдаленина породица, која потиче од старих Скопљанаца и Стружана…
Прошлонедељна видовданска манифестација на Скопској Црној Гори окупила је Србе и људе спрског порекла из свих околних места и скопских насеља. Пронашла се и веома лепа породична прича, како нам у шали кажу Дејан Дабић, млади економиста из скопског насеља Бутел и његова симпатична супруга Магдалена, учитељица у основној школи, њихова ,,породична поезија“.
,,Морам признати да сам и раније долазио на Скопску Црну Гору поводом Видовдана и да ми је овај празник веома близак, јер по оцу Тихомиру Дабићу водим порекло из Горњег Неродимља код Урошевца, на Косову и Метохији. Практично, мој деда се доселио у Скопље, 1964. године, након што се запослио у грађевинском предузећу „Гранит“. Доласком у нову средину породица је понела и своју крсну славу Светог Алимпија Столпника, језик и традицију. Сећам се да сам током детињства веома често са мојима одлазио у Урошевац, Горње Неродимље, Липљан, Бабљак. Међутим, те везе су трајале до последњег рата, после тога су наши рођаци силом истерани са својих огњишта. Ипак…за нас је Косово света српска земља, остали смо духовно јаки и дан данас поштујемо своју традицију, славимо празнике, поготову Савиндан и Видовдан…Моји родитељи су дуго година и сами учествовали у организовању ових манифестација…
Иначе, овај млади човек веома радо говори и о свом руском пореклу, корену са мајчине стране који води до грофовске породице Ивана Гладкова, руског емигранта из Ростова на Дону, који се у Македонију доселио након Октобарске револуције.
„Породица мог прадеде је племићког порекла. Чувена по богатсву и господству у царској Русији. Нажалост, бољшевици су стрељали целу његову фамилију и запалили цело његово имање заједно са ергелама расних коња и другим благом. Из пепела остали су само Иван и његова сестра коју је морао да склони у оближњи манастир у Новочеркаскаји. Он је са неколико другова дошао у Македонију. Дојахали су на коњима. Тај мој прадеда Иван, наочит момак у то време, овде у Скопљу се заљубио у девојку од 17 година, Веску. Родитељи је нису дали, плашећи се да је не одведе у Русију па су га отерали, али је до вечери она сама дошла њему. Иван није желело да јој сломи срце па је продао златно седло и са својим другом Плотниковим остао. Он им је био кум. Живели су срећно у кућерку код Пиваре и имали (13) тринаесторо децо, од којих је осморо преживело. Прадеда Иван је до задњег даха говорио да би волео да његови унуци запамте да је био Рус. Један од његових синова је Стеван Гладков, а његова ћерка Весна је заправо моја мајка…Касније се мој отац Тихомир оженио Весном и родили смо се ја и моја сестра Олгица…
Лепа су Дејанова сећања на детињство у родном Скопљу. Породице су биле веома дружељубиве. Каже да су о празницима знали и да запевају и засвирају, од њих је наследио музикалност коју и његова деца имају.
„Деда Божидар, по оцу, знао је да нас љуља у башти и да нам запева „Три ливаде, нигде хлада нема“ или „Кафу ми драга испеци“, „Ој, Мораво“…а ми смо се само смејали и уживали и једва чекали да нам прича о свом детињству на Косову…Посебан доживљај је био кад би наложио казан да пече ракију…Док је руски деда Стеван више пратио спорт, али ракију обавезно волео да проба, био је главни за оцену…Знао је да се домаши усне хармонике, а ја сам га радо пратио на синтисајзеру, па смо правили одличне забаве…Да споменем и баке које памтим по њиховој питомости и жељи да им унуци случајно не остану гладни и жедни, волео сам какао са млеком, по руском обичају…
Сећања на младост, средњошколске дане, прву љубав, пољубац. Први осмех на степеништу економске школе и тренутак када су им се погледи срели.
„Магдалена је имала само 15 година. Тај тренутак остао ми је дубоко у сећању…Срели смо се касније пар пута и заљубили, Наша срца су била чиста, невина, држали смо се за руке…све је било као у сну…Једва смо чекали звоно за велики одмор…Пратио сам је до аутобуса, сутра ујутру чекао…Додуше, био сам старији, имао сам 17 година…Дошла је и матура, па студентски дани…Ја сам уписао економију, а Магдалена педагошки факултет… волели смо се…При крају мојих студија спремали смо свадбу, јер је прво дете било на путу…На дипломском професор ми је честитао, рекавши да сам вредан, јер сам осим дипломе стекао и породицу, а то су најважније ствари у животу…
Какав је био први сусрет са Дејановом породицом? Да ли су маштали о породици са више деце и како је у Дејанов живот ушла и македонска култура уз осмех говори Магдалена, Дејанова супруга.
„Моји су Македонци, стари Скопљани по оцу, а са мајкине стране из околине Струге…Тако да смо ја и мој брат Зоран одрастали у том неком традиционалном амбијенту где се ценила породица, реч, поштење…Ево, да кажем како су се наши родитељи упознали…Било је лето и ми смо често шетали парком, држали се за руке…некада сами, некада у друштву другова из школе. Те вечери ишли смо на сладолед, касније смо сели на клупу. После неког времена дошли су неки маскирани момци који су се представили као полицајци који претресају и траже дрогу…Одузели су нам неке паре из новчаника и телефоне…То нам је било некако сумњиво, пријавили смо полицији и пошто смо били малолетни морали су да дођу и наши родитељи…И тако су се упознали у полицијској станици…
Били су млади када су се венчали. Дејан 23, а Магдалена 21. Дејан је као дипломирани економсита почео да тражи посао, родила се Ана, а након тога и Магдалена је дипломирала.
„Подршка наших родитеља је била од пресудног значаја. Моји су имали породичну фирму и помагали нас, такође и Магдаленини родитељи. Моја сестра Олгица је била студент, баба je још билa живa, једно време нас је било четири генерације…Наша Ана нам је била највећа радост, утркивали смо се ко ће више да је мази и пази…Као одрасли људи и већ родитељи почели смо да размипљамо о свом породичном дому…На посао смо чекали две три године, ја сам се запослио у транспортном предузећу, а Магдалена у школи. Чак је било речи и да одемо у Србију да живимо. Ипак, нисмо ми ти људи, ми смо везани за наше породице, за родни град…Где год да смо отишли имали би пара и кућа, али не бисмо имали оно што овде имамо… а какав би живот имала наша деца, то је већ друго питање…
Ова лепа породица осим ћерке Ане, има сина Милана и сина Дамјана, и најмлађа је Кристина која има девет месеци. Дејан у шали каже да су му сва деца музикална. Троје иде у музичку школу, а четврто пева код куће…
,,,Ана је две године за редом првенац генерације, завршила је 8. разред. Има бројне дипломе и награде посебно из географије. Свира виолину од своје шесте године и осваја награде на фестивалима. Има јутјуб канал са преко 30 видеа. Прва је на приредбама у школи, пева химну, рецитује, води програм и шта све не…Популарна је међу вршњацима. Милан је одличан ђак, завршио је 4. разред и учи клавир, и он има доста награда…тренира фудбал и то му је велика радост… Дамјан је наша трећа срећа наш ђак првак, воли да игра фудбал, тренира са братом и често даје голове. И он иде у музичку школ…Кристина је такође музички активна, док они свирају она им додирује инструменте и пева…
Дејан Дабић каже да је одрастао са манифестацијама Срба у Македонији. Његови родитељи су често и о свом трошку организовали овакве скупове за Савиндан и Видовдан. Веза са Косовом и Метохијом се никада није прекидала.
„Грачаницу смо посетили пре десетак година када је Ана била мала. Деда јој је купио малу српску ношњу коју смо јој облачили за славу. Прошле године смо поново обилазили манастир Свети Арханђели код Призрена. Упознали смо свештеника коме сам рекао да сам пореклом из Горњег Неродимља. Он ми је рекао да познаје једног Дабића који живи у Грачаници. Преко њега смо пронашли неке рођаке. Сада често одлазимо у Грачаницу на литургију и обилазимо рођака који живи у Липљану. На Крстовдан 27. септембра родила се наша четврта девојчица. Наш учитељ и отац Предраг Поповић из Велике Плане је рекао „па ви сте добили Кристину“… Желео сам да је крстимо у манастиру Грачаница…то место нам је прирасло за срце…Отац Марко Манојловић из Скопља је помогао да се закаже крштење пре Божићног поста. Позвали смо најближу фамилију, кума, и пријатеље… То је био велики догађај за нас, јер је Кристина заокружила нашу породицу и крстила се тамо одакле смо потекли…То је Божји благослов наше породице.
Ови млади родитељи кажу да је подизање породице са више деце, подизање храма, а суштина је научити их да поштују једни друге. Сваком детету треба посветити пажњу, нежност, а највише љубави. Једина неостварена жеља ово двоје младих храбрих људи је ,,сопствени кров над главом“. Иако су обоје интелектуалци које би свака европска земља оберучке примила, они су решени да остану овде? Жеља им је да свако дете има своју собу, свој кутак… Дејан и Магдалена се уздају у Бога, добре људе, а ми питамо институције зашто се младим образованим људима са више деце не дају повољности…Ако их има, а ми незнамо, обавезно нека нам јаве…
Нена Ристић Костовска
Фото: Приватна архива
