Бродац је живописно планинско село и лежи на ,,броду” који повезује јужну падину Скопске Црне Горе са пределом око Биначке Мораве на северу. Први записи о овом насељу датирају из 14. века у повељи цара Душана. Село вековима живи и опстаје са променљивом срећом, нарочито у последњих сто година када је од 200 становника спало на свега 3 човека, према попису из 2002. године. Ипак, према попису из 2021. године село броји 11 становника, староседеоца повратника али и оних који желе да живе у нетакнутој природи. Сви су они оптимисти, подижу дедовину и граде нове домове, желе да воде здрав начин живота далеко од градске буке, надају се развоју сеоског туризма и све већем повратку људи
Чудесна планина Скопска Црна Гора издиже се из скопске котлине на југу, кумановске на истоку, гњиланске на северу и котлине реке Лепенац на западу. На њеним падинама лежи Скопље, Куманово, Качаник и Гњилане, а највиши врх је Рамно, високо 1651 метар. Њени људи аутохтони Срби, Македонци, Албанци, па и Власи и православни Роми вековима су се селили, углавном спуштајући се са севера према југу на њене јужне падине, надомак Скопља и уз реку Лепенац.
Бродац лежи на ,,броду” месту које спаја јужну падину Скопске Црне Горе са пределом око Биначке Мораве на северу. По том ,,броду” је и добило име. Збијеног је типа, а до њега се стиже кривудавим асфалтним путем из села Побужја који води ка селима Брест и Танушевце.
У историјским изворима, под именом Бродац, ово насеље се први пут спомиње 1348. године као засеок поменутог подпланинског села Кучевишта. Цар Душан га је приложио Светим Арханђелима код Призрена и то је забележено у његовој повељи, а остатке у смислу земљаних ћупова, цигли и гробова из ранијих периода сељаци су дуго ископавали приликом обраде њива, што сведочи да је овде и раније било живота.
Кроз векове овде се живело са променљивом срећом, углавном од сточарства, шуме и њених плодова. У неколико наврата село је готово сасвим запустело. Његови становници напуштали су га у потрази за бољим животом. О томе се чувају, и с колена на колено преносе бројне легенде.
,,Причали су наши стари да су на суседном брду у ноћи видели ватру. Кад су отишли тамо затекли су људе, жене, децу, стоку како се греју око ватре. Мислим да је то било пре око 200 година. То су биле три фамилије које су касније обновиле село. Прича се да су једни били Власи и од њих је потекао род Влашчани, од којих су касније произашли Гижаровци, Зајчовци, Бостанжиовци и они славе Светог Јована зимског. Друга два домаћинства су били Лабурини и Саламaндурови, Срби који су се доселили из области око Биначке Мораве, села Ђерекаре. Славе Свете Враче. Они су имали сукоб са Арбанасима и бежали су од ,,крвнине”, тако су се склонили у Бродац. Из Ђерекара су касније дошли и Спасовци, православни Роми, који су били ковачи и свирачи, али су се касније помешали са осталим становништвом и почели да се баве сточарством и земљорадњом. Од ове три породице и малобројног староседелачког становништва, Бродац се поново обновио”, каже Милош Љошовски један од ретких становника овог села, староседеоца који никада није сасвим напустио кућни праг, и који у шали додаје да их је у породици шесторо деце и да је свако уписано под разним презименом, али да сви знају да припадају старој фамилији Љошевић.
Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века село је било на свом врхунцу, домаћинства су била бројна и брзо су се подигла. На месту званом Света Петка на узвишици на улазу у село 1897. године, мештани су подиглу пространу цркву и посветили је Светом Илији, а село је овог свеца славило као сеоску славу.
,,Ипак, након Првог светског рата почело је исељавање. Земља је овде посна и мало је има, може само сточарство да опстане. Људи су све теже обезбеђивали егзистенцију. После Другог светског рата на то је утицала и забрана чувања коза и продавања огревног дрвета…Људи нису имали од чега да живе…Једва су дочекали индустријализацију Скопља…И сам сам био металостругар у Железари, не кажем да ми је било лоше, стекао сам пензију, стан, али се никада нисам у потпуности одвојио од села… Сада пензионерске дане проводим овде, на родном огњишту…, каже Милош.
За време Краљевине Југославије, око 1920. године село је имало негде око 40 домаћинстава са више чланова, а 1937. године на узвишици изнад села подигнута је модерна основна школа, која је у то време имала 37 ученика.
,,Ученик ове школе био сам педесет девете и шестдесете године. Већ тада је почело да се одлази трбухом за крухом… Било нас је десетак ученика. Предавао је учитељ Љубе кога смо звали Даскал. Врло брзо се и моја породица одселила у Белимбегово, много кућа се одселило у село Марино, Маџари, Миладиновци, Синђелић, а четири породице су се иселиле у Глогољ код Панчева. Село је осамдесетих и деведесетих наставило са исељавањем да би спало на три становника, према попису из 2002. године, каже Драган Панков чија стара фамилија су Златановићи.
На попису из 2021. године у графи за број становника овог села уписан је број једанаест, један човек се изјаснио као Србин, остали су Македонци. Радује што се многи ,,Брочани” радо враћају да обиђу своје куће, улажу, обнављају, подижу. Иако је друга половина децембра, пар дана до Светог Николе, снег још није покрио овај живописни крај па се овде ради пуном паром.
,,Људи се враћају на родна огњишта, ево, користи се сваки тренутак…Има зачетака сеоског туризма, издају се виле и апартмани. Надамо се да ће све ово што се гради једнога дана бити пуно људи. Рецимо, ја имам ћерку и сина и тројицу унука. Воле да долазе овде…Иако имам седамдесет година планирам да отворим етно кућу и кафану…Туриста овде има много, путника намерника, планинара, бициклиста, па и ови радници који овде раде целу сезону…Мора негде људи да сврате и да се освеже…ја и онако све време послужујем кафу и ракију…
Не бих могао да живим у граду, иако имам стан… Тамо одлазим када желим да видим сина и његову породицу…Велики сам љубитељ животиња, без њих не могу…Ево, видите ово је моја крава Буча, велика галамџика, сад треба да се отели први пут. Ово је њена другарица Тиха, једна сасвим мирна и послушна крава, а ово је Бреза, моја кобила, права лепотица…Јашем кад имам слободног времена…гледам ,,убавињу” и уживам…Нема тог богатства које би ме откинуло од кућног прага …, каже Милош док окупља своје лепотице.
Планина Скопска Црна Гора и њени бајковити предели су лака стаза за планинаре. Зато могу да је обилазе и уживају у њеним лепотама и почетници и старија лица. Кажу да на њеним падинама има 15 добро обележених планинарских стаза, а део пролази кроз село Бордац.
,,Рекреативна стаза за почетнике почиње од чесме на излазу из села а завршава се до Спирове колибе која је на 3,5 километара одавде. Треба да се пешачи око 2 сата да би се стигло. Планинар Спиро је такорећи три деценије непрекидно шетао и чувао и неговао планину. Сам је саградио колибу која је данас отворена за све који желе да се одморе или у случају невремена. Тамо су и Бродачки водопади, а и поглед је невероватан, види се Шар планина, Водно, Солунска глава, Китка, Матка, Жеден…Али то остављамо за наредни пут, пошто се време преокреће… планина је то… упућује искусни познавалац ћуди Скопске Црне Горе, домаћин Драган Панков.
Док се поред пута ређају идиличне, лепо уређене викенд куће са ограђеним двориштима чији станари воле мир и тишину, ипак се намеће утисак и речи једног мајстора молера који овде ради по препоруци: Вратиће се људи, лепо је овде…
Нена Ристић Костовска
Разгледница Скопске Црне Горе
