Два пријатеља, два кума – Виктор Цветић и Нино Шкрињарић, правник и новинар, удружили су снаге и овог лета представили важну публикацију о дивном манастиру са југа Србије – Светом Прохору Пчињском, сматрајући да су светиње места која припадају народу. Ова два млада амбициозна човека су у причи „Прохор Пчињски – путовање кроз време“ желела да споје сачувану историју овог светог места, са садашњицом, остављајући за будућа покољења нешто важно и достојанствено.
Шта вас је навело да се уопште упустите у рад на књизи о Прохору Пчињском? У којој сте мери пре вашег путовања били упознати са значајем овог чудотворца и овог дивног манастира?
Нино: Манастир Светога Прохора Пчињског је одувек представљао посебно место за нас обојицу, пре свега зато што је то храм хришћанских вредности и монументални културни и духовни центар. Од кад знамо за себе свесни смо легенди и народних предања о моштима Светог Прохора Пчињског, због којих овај манастир представља енергетски и исцељујући центар, што смо могли и сами да осетимо сваки пут када бисмо га посетили.
Наш примарни циљ је био да урадимо нешто што до сада није било урађено, а то је да сликовито прикажемо како је манастир некада изгледао, а како изгледа данас, и због тога смо сакупљали старе фотографије које се нигде данас не могу наћи, пре свега зато што је већина изгорела у пожару, који се у манастиру десио 2014. године, и да преко њих покушамо да подигнемо свест хришћана о историји и значају манастира Светог Прохора Пчињског. Наравно, од велике помоћи нам је била и чињеница што је Виктор радио у Државном архиву у Скопљу, и што је већ истраживао о манастирима широм Балкана. То нам је само помогло да још више сагледамо значај Прохора Пчињског као једног од најзначајнијих манастира не само на Балкану, него и у Европи.
Дуго времена овај манастир био је камен спотицања у односима две државе – Србије и Македоније. Верујем да сте вашим делом желели да и најмање разлике нестану јер светитељи припадају свим људима отвореног срца!? Како сте успели да „искулирате“ могућност уласка политике у вашу причу, јер, до недавно, свако помињање Прохора Пчињског значило је уплив у политику?
Виктор: Наравно, то је било нешто што нас је обојицу забрињавало, јер то и јесте чињеница да је овај манастир био камен спотицања између две предивне земље Македоније и Србије. Наравно, наш лични став је био да свака светиња припада народу без обзира одакле долази и где се налази, јер ми смо православни хришћани, а Бог жели да нас види заједно. Поента хришћанства је у томе да будемо бољи људи и да скинемо маске, да будемо искренији једни другима. Много ми је драго што смо наишли на позитивне коментаре и нисмо улазили у било какве политичка и историјска тумачења што се тиче манастира, за нас је то само светиња.
Колико је трајао рад на овој књизи и шта сте све открили „копајући“ по материјалима, а што није било познато широј јавности?
Нино: Рад на овој књизи трајао је око шест месеци и у том периоду истражили смо више од 50 научних радова. Број открића је стварно велики и не можемо да их све издвојимо, али неке од најзначајнијих црквених артефаката који смо пронашли су сребрна рука са моштима светога Прохора Пчињског, затим хранилица из прве половине XIX века, старе скице врањске капије, оригиналне скице врањског конака…
Какве су биле реакције братства манастира?
Виктор: Поштовани Игуман Методије Марковић је био изузетно срећан, јер овим материјалом ми смо показали поштовање пре свега према људима који брину о том манастиру. Позитивне су биле реакције па је најављен и наставак приче: Прохор Пчињиски – Путовање кроз време, где ћемо професионалном опремом и дроном направити кадрове. Од игумана смо лично добили дозволу да то урадимо и да оставимо печат у времену.
И у следећем пројекту који најављујете, књига о Власотинцу, чврсто се држите југа Србије. Шта вас је толико опчинило код овог, морам признати, у сваком смислу, живописног предела?
Нино: Има ту више разлога. Један од кључних је свакако она карактеристична и јако преносљива топлина која зрачи из људи који живе у јужном делу Србије. Та топлина нас је некако очарала и повезала, а лепа природа која се налази тамо, у комбинацији са људима нас је привукла, и ево већ годинама се стално враћамо у Лесковац, Врање, Власотинце…
Кад смо код Власотинца велику улогу је имала и чињеница да су Скопље и Власотинце два града који су историјски повезана преко Христифора Црниловића, кој је био професор ликовне академије у Скопљу, затим краљице ромске музике Есме Реџепове, која је певала о власотиначком вину, а ту је наравно и бард српске и југословенске кинематографије, легендарни Љубиша Самарџић који је рођен у Скопљу.
Обојица сте рођени 1992. године, и за разлику од перцепције генерације којој припадате, где доминирају лажне вредности и измештени критеријуми, обојица сте посвећени нечему много узвишенијем. Верујем да то дугујете вашем васпитању. У каквим сте условима одрастали, којим сте идеалима стремили, шта је писало на беџевима које сте носили?
Виктор: Ми смо деца рата, увек то говорим… 1992. година рата, кад се Југославија распадала по свим шавовима. До данас не могу објаснити себи како је могуће да не волим Србина, Македонца, Хрвата, Босанца… Ми смо прве комшије и морамо се поштовати, јер делимо исте вредности, културу и имамо моралну обавезу да градимо. Моји идеали су били да морамо неговати добре односе са комшијама, без обзира на њихову религију, културу, образовање… Имао сам прилику да пропутујем пола света, а у ушима ми увек одјекују речи рокера Милета Кекина из „Хладног пива“ – „Нисмо свесни колико смо важни кад смо у мањини“.
Виктор је правник, Нино новинар. Да ли је писање нечега што није дневна тема управо ваш бег од стварности која неумољиво меље све пред собом?
Нино: У Македонији, као и у свим бившим југословенским републикама политика је свеприсутна у свим сегменатима живота. Као новинар и правник, имали смо велику могућност да то видимо и доживимо из прве руке, и то нас је свакако погурало да искористимо наше знање, вештине и кретивност, да урадимо нешто што би помогло људима, и да то оставимо за следећа поколења.
Млади из Македоније и из региона масовно напуштају своје земље и хрле у бели свет, трагајући за бољим сутра. Видите ли себе ван Македоније и региона?
Виктор: Ја лично не могу да замислим свој живот ван Балкана. Тамо ме неће сачекати Шурдин „Врућ ветар“, нећу певати Оливера Драгојевића, нећу јести мућкалицу, слушати Тошета Проеског… Не могу да претпоставим шта ће бити сутра, али, ја сам Балканац и моја душа је овде, на Балкану.
Иван Бећковић
Разгледница Македоније
