Уочи новогодишњих и божићних празника у издању Удружења грађана за чување и неговање српског језика Азбука срб из Скопља из штампе је изашао превод романа „Одрони душе“ на македонском језику, аутора Бошка Стаменковића из Врања
Писац лирског романа „Одрони душе“ је човек ведрог духа, хуманиста, романтичар и заљубљеник у традиционалне вредности свог завичаја. Факултет физичког васпитања завршио је на Београдском универзитету, као и постдипломске студије 1984. године. Запослио се на Факултету за физичку културу Универзитета у Приштини, где је стекао научни степен доктора наука 1998. Од 2003. ради као професор на Високој школи за васпитаче струковних студија у Бујановцу, а од пре две године је у пензији. Аутор је више стручних и научних радова и књига. У својој средини препознатљив је по својим књигама „Пут у дуг живот“ која је доживела 30 издања, као и монографији „Златокоп – трагови времена“. Романсирана биографија – лирски роман „Одрони душе“ је његова пета књига. Наишла је на одличан пријем читалаца, а преведена је и на македонски језик. Члан је Удружења књижевника Врања, Савеза књижевника у отаџбини и расејању СКОР из Новог Сада и Удружења српских књижевника Словеније са седиштем у Љубљани. Живи у родном селу Златокопу дружећи се књигама и пријатељима.
Роман „Одрони душе“ по својој структури састављен је од шеснаест кратких прича, а како је наведено у једној од рецензија овог романа, „његове приче су одазив душе на изазове живота“. За кратко време књига је доживела неколико издања, а ових дана и превод на македонски језик.
„Тако је. Моје приче су моји одрони душе. Још од детињства почео сам да управљам својим осећањима, визијама, знао сам да негујем свој занос. То је за мене током живота био извор среће и инспирације да пишем и стварам дела која одишу осећањима. „Одрони душе“ су дуго тињали у мени. Чини ми се да сам читавог живота у срцу носио оно што сам рекао на страницама овог романа, то је мој дуг према прецима и мислим да сам га одужио на достојан начин.
Намера ми је била да читаоце водим кроз прошло време, расветљавајући све важне догађаје из мог детињства и младости и догађаје кој су одређивали живот и судбину мојих Златокопчана, а чији сам био сведок. Све је почело још за време студентских дана у Београду, када сам написао песму „Тамо је завичај“ у којој описујем своју приврженост родно селу, тада се трасирао пут роману „Одрони душе“. Наравно између песме и романа постоји време од 40 година у које је смештено много мојих одрона душе, стихови су били само варница која је разбуктала потребу да учиним један омаж родном селу.
Шест издања романа „Одрони душе“ и прво издање превода на македонски језик наишли су на одличне критике. Господин Јован Дукић из Новог Сада, одличан познавалац српске и руске књижевности у свом осврту каже да су Чехов, Шолохов, Јесењин, Љермонтов, Толстој писали о селу и умели да се баве крупним животним питањима, да бивају неизоставни део живота ликова, ненаметљиво, а довољно снажно да дотакну душу читаоца.
„Веома сам почаствован речима господина Дукића, он ми је лично указао на то да тај лирски топао однос према мотиву села извире из сваке моје реченице и да је веома спретно испреплетен са мотивом носталгије који подсећа на Јесењинове песме о завичају. По његовим речима иделаизација села повезује ме са Тургењевим, а симболика сеоских пејзажа са Чеховим где он види неслућене димензије душе сељачке, ,,која тако силно уме да боли људе у врањском крају, још од времена Боре Станковића, па до данас“, рекао је Дукић и верујте ми, задужио ме.
Ипак, посебност романа „Одрони душе“ долази ненаметљиво, кроз фину копрену симболике, кроз лирске описе предела, кроз описане животне циклусе и прекретнице над којима свако застане и замисли се, кроз јунаке изашле из родитељске куће, сокака, њиве, из шипражја на обали реке.
„У том смислу читалац је заједно са мном у сфери трагања за смислом живота. Шта је најбитније у животу? Могу ли се животне грешке исправити, или барем, донекле ублажити? Како сачувати од заборава, зуба времена, оно што је најзначајније и срцу мило?
Све те животне одроне приближавао сам кроз аутентичне ликове. Има их негде двадесетак. То су рецимо моји родитељи, отац Раде и мајак Стана, деда Душан и деда Стојан, Бака Катарина, брат Драгољуб, сестра Цвета, комшија Риста, друг из детињства и младости Бранко Келер, затим мајчина фамилија ујаци, ујне врхунски лекари специјалисти у Београду, признати стручњаци у својој области и други. Сви су приказани онако како сам их познавао и запамтио. Пишући сагу о копању породичног бунара и води и њеном месту у животу овдашњих људи, одужио сам се старом и заборављеном занату и сеоском мајстору Влади, који сам видео као „умешног мајстора који камење бира као бахати краљ претурајући по драгуљима“.
У првој години гимназије Стаменковић почиње активно да се бави фудбалом. Одлази кришом на утакмице са Гањом познатим заљубљеником у фудбалску лопту. Постаје члан ФК „Торпедо“ из Врања.
„Много сам волео фудбал. Надимак Бота, по коме ме сви познају у Врању и околини, добио сам по свом узору Јовану Боти из Беле Цркве, десном офанзивном халфу Динама. Због фудбала напустио сам гимназију и страшно наљутио оца. Није ми дозволио да наставим активно да играм, старији брат Драгољуб већ је био на студијама шумарства овде у Скопљу, а сестра Цвета је била бруцош на економији у Нишу. Била би срамота да будем спортиста поред њих образованих. Тај одрон душе савладао сам радом, посветио сам се учењу и са најбољим успехом завршио највиши степен образовања, односно докторирао сам на теми фудбал и постао професор фудбала. Било је то крајем деведесетих година. Остварила ми се животна жеља, одбранио сам докторску дисертацију на тему „Разлике у нивоу моторичких и когнитивних способности фудбалера различитих рангова такмичења“ на Приштинском универзитету и постао први доктор наука физичке културе на југу Србије и добио ФИФА тренерску лиценцу…Сада, након толико година, сведочим да сам већи део живота посветио спорту, и срећан сам због тога. Сва та младалачка таласања описао сам на страницама мог романа…
Иако сеоска идила доминира у другим поглављима, Стаменковићев опис љубави из студентских дана стоји раме уз раме са Капором и по стилу и по сликовитости приказаних љубавних сцена, терајући читаоца да проживљава све емоције до у танчина, изнова и изнова, са сваким ишчитавањем дела, каже Дукић у свом осврту.
„Тако је. Ево, прочитаћу вам делић те атмосфере. „Октобарски ветрови доводе ме у Београд, где те године уписујем студије. У ковитлацу београдске кошаве свијамо се једно другом у загрљај на тргу Славије, а онда се са Авале смејемо надолазећој зими у лице. Не може нам ништа, наша срца горе. Пролеће у расцветаном Кошутњаку дочекујемо увек уз љупки осмех. Калемегдан се са Скадарлијом отима коме да посветимо ритам наших усклађених корака. А стисак наших руку јачи је од прожимања Саве у Дунав на ушћу“. Како вам се допада?
На питање какав је интерес био да његово дело буде преведено на македонски језик, Стаменковић је био категоричан у томе да за њега македонски језик не значи ништа мање него француски. Осим тога то је језик близак српском језику, односно дијалекту његовог родног краја.
„Пре свега морам да кажем да моја књига „Одрони душе“ нема комерцијални карактер. Написао је сам у част своје продице и родног села. Намера ми је била да се отргну од заборава људи и догађаји који су обележили мој живот и живот мог родног Златокопа. Иначе, имам много пријатеља овде у Македонији, како међу овдашњим Србима тако и међу Македонцима. Често долазим у Куманово, Скопље, гостујем на разним свечаностима. Имам личне пријатеље у Македонској академији наука и уметности, међу писцима, песницима, уметницима, обичним људима. То је био разлог што је моја књига преведена на македонски језик и понуђена овдашњем читаоцу.
Нена Ристић Костовска