Пре свега срдачан, предузимљив и предусретљив човек који своје пензионерске дане проводи у родном крају, у Кучевишкој Бари, с племенитом намером да изгради нови дом. Из родног Кучевишта на школавање у Сарајево отишао је као петнаестогодишњи дечак. Након завршетка Војне академије у Београду служба га је водила у Бања Луку, касније у Постојну, па у Призрен, Скопље, на крају у Ниш где је остао све до пензионисања. Каже да му је свуда било лепо, посебно у Словенији која је у сваком смислу била најнапреднија од свих република и где је као млад официр могао неометано да се бави спортом и да постиже врхунске резултате. И данас на друштвеним мрежама тражи своје другове из школе и касније колеге из службе. Један такав сусрет догодио се ове године када се у Лесковцу поново срео са колегом из класе и то после 45 година.
Животна прича Трајана Пирковића је богата догађајима, а почиње на Скопској Црној Гори где је рођен и још као босоноги дечачић сањао о војној униформи. Родитељи су били свесни да је ред, рад и дисциплина, односно ,,чкоља“ то што може да помогне да се многи млади ,,сеоски младићи извуку из опанака“ и почну да живе бољи и садржајнији живот. Југословенска народна армија је нудила сигуран посао, стан, привилегије, бенефиције зато је и била једно од траженијих решења, једноставно униформа се поштовала. У то време, касних шездесетих година у село Кучевиште стално је навраћао ,,плавац“ по имену Столе, родом из тог села, који је објашњавао и упућивао како да се упише војна школа и које све повољности она доноси.
Уместо у Рајловац на школовање у Сарајево
Школски центар Ратног ваздухоловства и противваздушне одбране на периферији града на Миљацки у пространој рајловачкој долини, где је сваке јесени долазила нова генерација петнаестогодишњака из свих крајева бивше Југославије остала је неостварена жеља за плавокосог дечака из села Кучевишта. Уместо Рајловца добио је место у Средњој школи копнене војске у Сарајеву.
,,Прошао сам све прегледе овде у Скопљу и Сарајеву, одлично сам решио и тестове из математике, физике и хемије и био примљен у ваздухопловној школи у Рајловцу. Међутим, после неког времена стигло је друго писмо у коме је писало да треба да се јавим у Војној пошти 90/10 а то је у Сарајеву. Отишао сам тамо с оцем. Путовали смо два дана и две ноћи познатим ћиром од Скопља преко Косовске Митровице, Краљева за Вишеград и Сарајево. На додели униформи задесио се један наш рођак заставник који је хтео да помогне да ипак одем у Рајловац, међутим јавили су му да су сва места попуњена. Тако сам остао у Сарајеву у Средњој школи копнене војске на општем смеру, а касније на смеру за тенкисту. Сместили су нас у унтернат, за мене као дете које је тек изашло из опанака, то је било нешто невиђено…Редовни оброци, одећа, смештај, свуда топло, свуда чисто, дисциплина, присећа се наш саговорник.
Након завршетка средње војне школе Трајан се уз помоћ старешине Симовић Божидара, кога спомиње с поштовањем и пијететом, запослио у Бања Луци. Почео је озбиљније да се бави спортом, мада су спортске активности биле обавезне за овај вид образовања.
,,Град Бања Лука и зелена река Врбас и данас су ми пред очима. Био сам млад подофицир. Почео сам озбиљније да се бавим фудбалом. И раније у школи постизао сам запажене резултате на кросевима, био сам брз, окретан, фудбал ми је ишао од ноге, био сам и проглашен за најбољег фудбалера. Старешине су биле задовољне. Овде у Бања Луци тренирао сам у фудбалском клубу Борац из Бања Луке. После неког времена дошао сам у ситуацију да потпишем професионални уговор са тимом или да останем у војној служби. Одлучио сам се за армију, а после годину и по дана конкурисао сам за упис на Војну академију у Београду…
,,Они су боља војска од нас“
Након успешно завршених студија на Факултету безбедности на Војној академији у Београду Трајан Пирковић као млад официр одлази у Постојну у Словенију, на службу.
,,И даље сам се бавио спортом. Пливање и скијање су били обавезни у занимању крим техничара. Тамо сам усавршио све алпске дисциплине, наставио сам да се бавим фудбалом, формирали смо фудбалски клуб ,,Јелак Пивка”, био сам први тренер, касније сам проглашен за најбољег фудбалера копарско-крашке лиге. О распаду Југославије још се није говорило, значи ухватио сам оно најбоље време, седамдесете године. Словенија је била далеко најнапреднија од осталих република. У свему. Да ли је у питању била економија, култура, екологија…Они су водили рачуна о ,,словеншчини“ о свом језику, и ако знате словеначки сва врата су вам отворена. Сећам се једне девојке, ћерке директора фабрике намештаја Јелак, која ме је након неколико сусрета одвела кући. Њен отац је био спреман да помогне у спортским активностима које организујем…
Као млад официр заинтересован за спортске активности препоручен је директору маркетинга споменутог предузећа, на консултације око спонзорства. Подршка старешина није изостала.
,,Претпостављени је ценио моју предузимљивост па ми је дао службени ауто да одем на тај састанак. Нажалост, окаснио сам 10 минута и директор маркетинга ме није примио. Мој термин за стастанак је прошао, имао је других обавеза… Био сам постиђен и било ми је непријатно. Мислио сам се шта да кажем команданту. Одлучио сам се за истину. Командант је ценио моју искреност и по други пут ми одобрио службени ауто и охрабрио ме да тражим други састанак. Остварили смо изузетно успешну сарадњу са том фирмом, обезбеђен је превоз и опрема за фудбалски клуб. Све је било тачно, педантно, на месту. Кад сам се вратио у касарну претпостављени се интересовао како сам прошао. Само сам рекао: ,,Они су боља војска од нас“. И данас стојим иза тих речи. Немам речи хвале за њихову диспциплину, ефикасност, уређеност, посвећеност. Мој син са породицом сада живи у Љубљани већ трећу годину. Као родитељ у почетку сам се љутио што иду далеко у другу земљу, а сада сам миран што је то тако…
,,Сусрет са школским другом и колегом после 45 година“
Служба је Трајана Пирковића осамдесете године довела на Косово, у Пећ, где је остао шест година. Касније је пар година провео у Скопљу, а приликом распада Југославије отишао је за Ниш где је остао до пензионисања. У слободно време проучава порекло људи са Скопске Црне Горе, воли да истражује по библиотекама и да размењује сазнања о томе.
,,Пирковића у селу Кучевишту има око 50 кућа. Једном приликом тражили су ме једни пријатељи на информацијама, а службеница је рекла да је пола села Пирковић и да ће им дати први број телефона, а после је лако јер се сви међусобно познају… Иначе, још као питомац дошао сам до податка да се Пирковићи и Кајевићи спомињу још 1522. године у Дубровачкој Републици, да постоји село Комнен код Цетиња и село Бањани код Његошевог маузолеја. Село Љубижда код Призрена такође је имало 10 кућа Пирковића, а има их и у Малом Мокром Лугу код Београда, у нишко крају, па и у самом Београду има око 70 до 80 телефонских бројева, каже Трајан.
Пензионерски дани омогућили су му више времена па много пута истражује по интернету тражећи другове и колеге из војске. Већину их је нашао, са многима се срео поново, али му је сусрет са Тодором Остојићем школским другом, после 45 година оставило најснажнији утисак.
,,Заједно смо били у Средњој школи копнене војске у Сарајеву, касније у Бања Луци и на Војној академији у Београду. За време мог службовања у Нишу и он је службовао тамо, само што се тамо нисмо срели. Потражио сам га телефоном и разговарали смо…Ове јесени преко Удружења пензионера Општине Чучер Сандево организована је екскурзија у Лесковац за време роштиљијаде. Била је то могућност да видим старог друга. Био сам узбуђен, јер је то био сусрет после 45 година. Он ме је са супругом чекао на главном шеталишту, препознали смо се, загрлили се. Остарели смо, оседели…За тренутак вратио сам се назад у прошлост и у њему препознао петнаестогодишњег дечака из Босне, из места Купрес кога сам упознао у интернату у Сарајеву, а који сада живи у Лесковцу. Дуго смо разговарали, присетили се многих догађаја, другова, колега…Обећали смо један другоме да нећемо чекати наредних 45 година да се поново видимо, закључује у шали овај предузимљив човек.
Причи никад краја каже Трајан Пирковић који жели да своје обавезе заврши на време, каже да иде у насеље Аеродром да обиђе ћерку и њену породицу, после треба да сређује двориште, чекају га и активности са пријатељима пензионерима, а све то мора да буде уредно, онако како је читавог живота радио у војсци и онако како је своје црно беле фотографије вратио у албум, а сећају на прво фотографисање у војној униформи, на обавезе на радном месту, изазове на терену, дружење на палуби брода Галеб са друговима, скијање у Словенији…
Нена Ристић Костовска
