Ради као наставник у основној школи у Кучевишту у Општни Чучер Сандево, где је и сам био ученик, а предаје кључни предмет у настави на српском матерњем језику.
Каже да је веома значајан сегмент у образовном процесу социјализација ученика путем екскурзија, гостовања, сарадње. И сам има причу о томе како је упознао свог друга из Хрватске.
За десет година види себе у породичном кругу са двоје троје деце, како ради у школи у родном селу и има малу школу фудбала за младе таленте.
Миодраг Мики Рајовски је млад наставник српског језика који неколико година ради у основној школи у родном селу Кучевишту у редовној настави на српском матерњем језику. Каже да има подршку старијих колега који су му и сами били наставници и да од њих стиче искуствено знање. Што се тиче наставе радује податак да је више квалитетних уџбеника на српском језику и да их израђују наставници који раде у пракси и који најбоље сагледавају потребе својих ученика, док са друге стране, број ученика опада и чине се напори да се тај процес барем заустави. Са треће стране ваља истаћи да се у Општини Чучер Сандево много улаже у побољшање услова у школама, недавно је реновинарана коплетна фасада са изолацијом у школи у Кучевишту. Велика пажња поклања се, по речима овог младог наставника, васпитно-педагошком моменту. Циљ је да се деци и омладини у периоду одрастања пружа максимална подршка како би се што боље припремили за живот, а оцена знања је само број.
Био је стидљив дечак, кажу старије колеге, али је изнад свега, волео фудбал. Сањао је да постане фудбалер. Своје слободно време проводио је на игралишту са лоптом у ногама. Наставници су га често опомињали да прати наставу, а не то што се догађа на игралишту, јер је непрестано вирио преко прозора.
„Ипак, живот ме је одвео далеко од мојих жеља, морао сам да се посветим продици а не фудбалу. Нисам могао да се упишем ни у фискултурну школу нити касније на факултет физичке културе. Све то тражило је много времена и средстава, али ме не напушта идеја да у наредним годинама отворим школу фудбала… У то време актуелне су биле студије српског језика па сам завршио филолошки факултет и запослио се овде у школи као наставник школске 2015-2016. године, предајем српски језик у редовној настави на српском матерњем језику. Волим посао који радим.
Наставник Мики каже да се у њиховој средини велика пажња посвећује васпитном раду са задатком да се деци и омладини у периоду одрастања пружи максимална подршка како би постали људи спремни за живот, а оцена знања је само број.
„Следим пример старијих колега, мојих наставника. Ја сам деци као родитељ, друг, можемо да разговарамо о свему, да решимо све што је у нашој моћи. Волим да су опуштени са мном, отворени… А каква би то школа била да није њихових несташлука, догодовштина које препричавамо. Сећам се да сам се слатко смејао када је Глушкинић рекао да је „Свети Сава био краљске крви“, а Саша Киранџић није био спреман за писмени па је све поруке са околних графита на зидовима преписао у свесци, Мартин Каровчевић је помешао глаголска времена и о садашњем тренутку он говори у прошлом времену…Деца…Воле да се „зезају“, али су истовремено и отворени једни према другима и ми знамо ко је правио те лудорије и причамо о томе…Лично бих волео да имам породицу са двоје троје деце…
Претходна генерација деце, која је сада кренула у средњу школу, била је веома квалитетна, најбоља до сада у мојој пракси. Тамара, Немања, Ивона, Анастасија, Јована и сви други били су одлични. И сада имам одличну децу, ту су Војислав Белински, Немања Нешковић, Андреј Рајчић…, каже наставник Мики.
Наставнообразовни процес подразумева и социјализацију деце кроз екскурзију, путовања, гостовања. Све то доноси искуства, али и незаборавне догађаје. Велики удео у том повезивању има и невладин сектор који организује такве догађаје.
„Наши ученици су редовни гости на догађајима за децу који се организују у Србији. Мислим да нема ученика који није бар једном учествовао. Сећам се да смо пре пандемије преко КИЦ Спона из Скопља путовали на Свесрпски дечји сабор у Београду. Дружење је трајало пет дана. Окупила су се деца и њихови ментори из целог света. Упознали смо људе из Француске, Аустралије, Енглеске, Немачке. Деца су смештена у породице својих вршњака домаћина, а ментори у хотелу у Старом Граду.
Некако је постала пракса да се на тим манифестацијама учесници из региона, из Македоније, Хрватске и Босне сместе заједно. Из Хрватске је дошла повећа група деце и омладине са младим ментором Бојаном Делевићем по имену. Ученици имају своје приче, али имају их и наставници.
„Бојан је мој вршњак. Родом из Црне Горе, а мајка му је са југа Србије. Рођен је у Пули, у Истри, зна ћирилицу… У почетку ми је био занимљив његов српски језик помешан са хрватским, вероватно и њему мој српски помешан са македонским. Били смо симпатична група заједно са старијим колегама. Неки дан он каже да ће ићи на „гласовање и да је то веома битно за Србе у Хрватској“. Мало затим он се враћа и усплахирен каже: „Јој, нема ми путовнице и мобтела“. У првом тренутку нисам могао да схватим шта је у питању, помислио сам да му се нешто десило на путу. Међутим, старије колеге ми кажу да је у питању пасош и мобилни…
Почели су да претражују по „руксаку“, сакоу и џеповима. Из једне преграде провирила је позната књижица, пасош. Бојан је зграби, пољуби и привије на груди. Била је то „путовница“.
„Ми се обрадовасмо. Више није било забуне…Сада смо тражили мобилни, звонио је, али га није било у „руксаку“. Неко је прекидао позиве…Али, сада смо били одлучнији и написали смо поруку да је то службени телефон хрватског држављанина и да не желимо да се то пријављује. За два три минута дошао је човек испред хотела и донео телефон…
Настало је славље. Бојан је био пресрећан. Старије колеге су саветовале Микију да Бојана прошета Београдом, јер је тек други пут у Србији. Тако су два другара, два вршњака отишла у провод док су њихови ученици били строги и наредили им да се „изричито“ лепо понашају. Прошетали су Кнез Михаиловом, попила кафу са свим девојкама и момцима из Скопске Црне Горе који су се у том тренутку затекли тамо. Бојан се чудио њиховој повезаности и здушности. Рекао је да се ни на „свеучилишту“ није толико лепо провео као у тих пет дискотека те ноћи. У осам сати ујутру, журним кораком два другара вратила су се у хотел на доручак…
Нена Ристић Костовска
