Једно од најстаријих насеља на Скопској Црној Гори јесте село Бањане, надомак Скопља. Удаљено је од града десет до петнаест километара, зависи од тога идете ли „у прве или у задње куће“. Брзо се стиже колима, мало спорије приградском линијом, а некада се ишло и пешке…Лепо име су му дали, по извору Бања, а краси га свеж планински ваздух својствен правој ваздушној бањи, а понајвише људи ведра духа и здравих навика
Када човек крене пут „Црногорије“ у та прелепа потпланинска села препуна природне лепоте и духовности, једноставно треба и мора да заборави све те податке о надморској висини, јужној или северној падини планине Скопске Црне Горе, те краљу Милутину и његовим записима и повељама, краљу што тапије даде и у причу уђе, па надморској висини од 500 метара, броју домаћинстава, становника и чега све не и да се једноставно препушти уживању у природним лепотама, срдачности и непосредности његових житеља, јер су то вредности које се све теже нађу где год их будемо тражили.
Све је лепо почело и лепо се завршило. Док смо тражили пут да скренемо лево код Мирковца, Бразде, начекасмо повећу групу дечурлије у годинама када се смеју и без разлога и питасмо где је то скретање. Деца праснуше у заразан смех, толико искрено и снажно да једва показаше руком где је тај „прави пут“.
Настављамо кривудавим асфалтним путем уз реку, питајући се чему су се деца тако слатко насмејала. Смењују се живописни предели и људи. Све је ту. И оно што је Бог дао, а није штедео, и оно што је човек стекао, а радио је.
Породица је наше највеће и најбоље уточиште
Крећемо путем који се одваја од мостића и десно води ка манастиру Светог Илије, познатом излетишту Скопљанаца, а и других љубитеља природе и духовности, и ето нас испред куће угледног домаћина Драгана Жежовића. Овде живи са супругом Јованком, на горњем спрату је син Игор и снаја Анета са синовима Вељком и Петром. Три генерације Жежовића живи одличним моделом савременог начина живота где се млади образују, раде на добрим позицајама, живе у удобним домовима, а уз то сачували су традицију поштовања, помагања, разумевања и што је најважније, немају намеру да иду одавде.
„Ми смо овде староседеоци, из фамилије Башчићевци од које смо настали ми Жежовци, затим Рајковчевци и Василковци. С колена на колено пренос се легенда да су се наши преци доселили из Црне Горе, из Пљеваља. Ми смо овде на својим вековним огњиштима и радујем се што и моја деца и унуци желе да остану овде. Жежових има негде око 35 до 40 кућа и није се увек живело лако. Још су свежа сећања на страдања у Другом светском рату када је из Бањана погинуло тринаест војника, из наше фамилије Спасо Жежовић, мој стриц, који је у време погибије имао тридесетак година. Страдао је у Шиду, на Сремском фронту као војник 16. Македонске бригаде формиране у Кучевишту.
И послератне године су биле сиромашне, народ се злопатио без воде, пута, струје…Многи се сећају забране чувања коза. То је додатно испостило наш крај, јер је то била животиња која је хранила, а није тражила много. Мој отац је чувао једну, готово кришом, везану у штали, да бисмо могли да помуземо шољу млека за његову сестру која је била слабог здравља.
Касније изградњом инфраструктуре људи су се запошљавали у Скопљу, у Руднику где сам и ја провео свој радни век, али је ретко ко остављао село. Не кажем да није било миграција, али су биле у мањој мери. Данас млади људи у нашем селу имају добре услове за живот, раде, нису зависни ни од кога, деца им се школују. Видљив је напредак. Бањане је лепо место за живот, каже Драган, пензионер Рудника Бањани.
Трећој генерацији Жежовића припадају Вељко и Петар. Први је добио име по прадеди, а други по чукундеди. Дечак који је добио име по прадеди је ученик друге године гимназије и жели да се бави адвокатуром, јер воли правду, а дечак који је добио име по чукундеди је ученик осмог разреда, жели да заврши војну академију у Србији, али је сада имао неодложног посла у селу.
„Волео бих да живим на селу. Овде. Мислим да то неће утицати на моје будуће занимање, јер је град близу, за петнаестак минута сте кући из било ког дела Скопља. Имао сам срећно детињство испуњено игром и љубављу најближих. Мајка нас је чувала, ту су били баба и деда, до треће године нисмо ишли у вртић, тек касније када је била потребна социјализација са другом децом. Мислим да је то утицалу да се формира наша блискост, пожртвованост. И мама је из овог краја, из Побужја, од Кметових је. Њене сестре су једна у Чучеру а друга у Кучевишту. Татина сестра Катерина је удата у Скопљу. Сви смо ту. Треба да видите наше славе и нашу повезаност, ја то не бих мењао ни за шта на свету, каже Вељко.
У селима Скопске Црне Горе живи се савременим начином живота и млади имају можда и боље услове од својих вршњака у граду. Овде се осећају безбедно, а задњих година им не мањкају ни модерна места за изласке и провод.
„Има кафића по селима. Ево, сада има нека журка у Побужју па се спремам да идем. Окупљамо се. Кад је лепо време враћамо се пешке, близу је. То су незаборавни тренуци наше младости. Нама ништа не недостаје. Не кажем да је искључено све што није добро за младе, али у сваком случају овде се здравије живи. Људи су овде отворени једни према другима, познајемо се. Можемо ми да имамо несугласице, али ако смо негде „напољу“ ван наше средине, онда се подржавамо, бранимо и по томе смо препознатљиви, потенцира Вељко.
Док разгледамо породичну архиву фотографија Вељко издваја сећања на екскурзију у Србији, коју је организовао Српски национални савет у сарадњи са Управом за дијаспору и Србима у региону. Том приликом са вршњацима из свог краја посетио је манастир Жичу, Нови Сад, Фрушку гору, Сремске Карловце и упознао се са многим историјским знаменитостима. Док је био у основној школи два пута је учествовао у програму поводом Савиндана у манастирском комплексу Свети Никита. Каже да га сигурно не бисмо препознали, јер се нашао у улози Растка Немањића приликом замонашења његовог.
Из сандучета са важним документима „изађе“ пресавијени лист хартије. Чукундедин брат Ђорђе Жежовић, земљорадник из села Бањана, својевремено је добио светосавску повељу за посвећеност и учешће у Првом светском рату од краља Александра Првог Карађорђевића, 1934. године.
Реч домаћина се поштује
Мало даље уз пут за манастир Светог Илије живи седамдесет осмогодишња Бинка Рајковчевић, чила и разборита старица, отвореног и ведрог духа, позната по свом гостопримству, предусретљивости, уредности. Своје пензинерске дане проводи у својој „Бањи“ окружена породицом и пријатељима. Родом је из Прохора Пчињског, из села Степанца, а одрасла у Куманову где се њена породица преселила. Овде живи још мало па шезедесет година и каже да свој живот не би мењала ни за шта на свету. Овде је свила породично гнездо са својим домаћином, тада наочитим момком Живком Рајкочевићем. Прихватила је овдашњи начин живота и сада је, како каже, свој на своме.
„За мог Живка дошла сам 63. године, после скопског земљотреса. Земљотрес је био на св. Арханђела а ми смо се узели за Велику Госпођу, овде кажемо Голема Богородица, значи месец дана касније. Шта да ти кажем, мило, иако је моја породица живела у Куманову та веза са земљом никада се није прекидала. Од малена знам само за рад у пољу, у кући, око деце…
Мило, видиш ову моју кућицу, дрвени чардак, цвеће, све као из бајке. Е, ту сам родила своју децу, ту сам срећна, ту ме је мој домаћин Живко оставио, и ја ћу овде да будем док сам жива. Тако ти је то, реч домаћина не сме да се погази чак и ако је покојан.
Син има нову кућу одмах поред ове старе и тамо живи са породицом. Ја само погледам преко прозора и видим их и напуни ми се срце…
Са мојим Живком родили смо двоје деце, сина Ацу и ћерку Трендафилку, и четворо унучади. Хвала Богу моја ћерка је у 52 години родила близанце. Пресрећни смо. Имам и четворо праунука. Е, то је оно што те држи на огњишту…Радујем се сваком њиховом доласку, видите ове играчке по кући, све ја то чувам, још од моје деце, унучића, праунучића, чим дођу ја одмах извадим и знам која је чија или које дете коју играчку воли…То ти је лепота старачког живота…, каже Бинка.
Становници Бањана и уопште подпланинских села Скопске Црне Горе бавили су се земљорадњом, сточарством, а овој виталној старици то није било страно тако да јој није било тешко да се навикне, јер је менталитет људи исти.
„Мило, у моје време девојка за удају је морала све да зна да ради по кући, у пољу, ручни рад. Тада се радило пуно па је морало и добро да се једе. Породице су биле многобројне и свака је имала обично снају „редовачу“ која те недеље спрема јело. Боље праксе нема…Срећом и овде где сам удата, људи воле месено, „лебари смо“…Кад се само сетим колико је моја свекрва омесила „комата“, док смо копали бунар…Танке сукане коре сушила је на шпорету и савијала их са сиром, зељем или купусом. Мој Живко је волео празан „комат“, само брашно, со и маст, мало квасца. То му је било омиљено јело и често сам месила, а обично се суче за Ђурђевдан …И моја снајка Роза, родом из суседног села Глуво је врхунска домаћица, све зна да ради, док млађе генерације више воле готово да купе…
Бинка Рајковчевић је и у дубокој старости задржала своју виталност, види се да јечитавог живота била вредна, расположена је и окретна. Каже да је то због рада и ваздуха. Увек је у покрету, негује цвеће, полива, окопава, седам кубика дрва за зиму уредно је сложила без ичије помоћи и то јој је била главна занимација ове јесени, касније ће мало телевизију да погледа, неку „смешну“ серију, навратиће деца, рођаци, пријатељи, разговориће се…
Нена Ристић Костовска
