Моја породица живи у Македонији. Кад год се наш крај и наше село спомене на телевизији или у новинама увек се каже „двадесетак километара северно од Скопља, на падинама Скопске Црне Горе налази се село Кучевиште. Природа је овде даровала бројне лепоте, а вредни људи оставили изузетне грађевине – манастире и цркве из доба Немањића“.
Ипак, породица је најважнији део нашег живота. Она је извор наше среће, радости и подршке. Моју породицу, мени најлепшу и најдражу, чине моја мама, једна ведра и топла душа. Лице јој је увек насмејано. Воли децу зато и ради као васпитачица. Тата се прави озбиљан и строг, а срце му је меко. Знам то јер кад се врати с посла он са оделом свлачи и службену фацу и посвећује се само нама. Ту је моја сека. Млађа је. Има седам година. Има свиленкасту косицу и враголасте окице. Стално се игра с луткама. Често ме зове да се играм с њом. Она је мој најискренији пријатељ. Кад сам тужна увек је ту да ме развесели. И ја знам кад је она тужна и увек сам ту за њу. Наравно, понекад се и посвађамо, али се увек брзо помиримо. Знамо да не можемо једна без друге и да се волимо највише на свету.
Веома сам везана за своју породицу, са њом сам провела најлепше тренутке испуњене радошћу и љубављу. Још од првих корака памтим да је мама увек била моја подршка и најбољи пријатељ пре свега. Она ми је поклонила живот, учила ме да ходам, да говорим, да упознајем свет. Тата је увек био поред нас. Он је наша сигурност, ослонац, уточиште. Увек брине о нама, труди се да имамо све и да будемо срећне.
Волим њихове савете и увек поштујем њихово мишљење. Знам да желе да нас ,,изведу на прави пут”. Знају они понекад и да буду строги, знају некад и да критикују, али ја знам да сам тада нешто погрешила, нисам исправно поступила. Чак и тада када се љуте на мене и моју секу, знам да они не мисле лоше и да нас и даље воле највише.
Сигурна сам уз њих, знам да они даноноћно ,,трепере” над нама. И кад се накашљем, сасвим случајно, они кришом размене забринуте погледе. Ако имам температуру они не спавају целу ноћ, мајка забринуто ставља своју меку руку на моје чело и мери боље него топломер. Тата тихо пита: Колико је? У таквим тренуцима ја нисам забринута, јер знам да су они ту и да ће учинити све да оздравим, а од толике љубави и пажње мора да се оздрави.
Ето, тако живи моја породица. Дани мог детињства испуњени су радошћу, љубављу, срећом. И где год да одем увек желим да се вратим мојој продици – мами, тати, секи. Волим топлину нашег дома, зар то није слобода?