Манастир Свети Никита више од шест векова стоји на свом месту онакав како га сада видимо. Са десне стране његове древне капије, у свом амфитеатралном облику, као верни чувар ове светиње, стоји поносито село Горњане. Свој врхунац достигло је педесетих година прошлог века када је имало близу 400 душа, према попису из 2002. ту је живело 80 људи, а сада само 44 у 24 домаћинства
Среда јутро, 28. септембар лета Господњег 2022. Обасјани благопријатним суначаним зрацима ране јесени пролазимо кроз амбијент занимљиве мешавине старе сеоске архитектуре и нових модерних домова. Негде близу Мирковца са леве стране одваја се пут па се преко Бразде, Глува иде према Чучеру, Бањану и Горњану, где на вековним огњиштима живе аутохтони Срби. Прво са леве стране је старо село Чучер. Високе камене куће, оградни зидови, још по неко јабуково дрво које упорно рађа, а све као да ће се снимати историјски филм. Нигде никога нема. Као да су становници отишли некуд па ће да се врате. Мало ниже, у Сандеву, изградили су нове домове са свим условима за удобан живот… Таман испратисмо лежерног мачора који тромо прелази преко асфалтног пута не марећи много за правила градског човека, у сусрет нам изађе село Бањане. Лепо, топло, ушушкано. И овде је исто, ред старинског па ред модерног а између човек са својом вером, надањима, обичајима, навикама…Успут претичемо мештане трију села који су кренули пут манастира Свети Никита. Пешке. Онако како приличи верницима.
Поред пута двоје старијих корача смерним кораком праведника. Домаћин иде мало напред. У руци му плетена старинска крошња са послужењем. Домаћица иде корак иза свог човека. Из поштовања. Носи јесење цвеће и воштане жуте свеће. Питамо где је пут за манастир, а човек каже смерним гласом: Мило, само напред. Пут ће да вас одведе. Не мож’ да погрешите…
Разгледамо изузетно архитектонско здање и дивимо се креативности његових градитеља. На овом месту још у 11. веку постојао је православни храм, у 12. је рушен и пљачкан. Крајем 13. века краљ Милутин из лозе Немањића, почиње припреме за његово обнављање. Обнављање је трајало током 1307. и 1308. године, а животпис је рађен после 1316. године. Познати зографи, уметници Михајло и Евтихиј израдили су фрескопис са библијским мотивима на свим зидовима. Светог Никиту представили су у природној величини, на северном зиду, у војничкој одори, као ратника, што и јесте био. На северном зиду су и ликови Светог Саве и Светог Симеона…Дете пита мајку да ли су се Сава и Никита играли заједно кад су били мали… Истина је да нису били савременици, Никита је био локални војсковођа, врло имућан и способан човек. Рођен је као Гот у 4. веку. Према предању, једне ноћи у сну јавио му се Бог и рекао да ће му дати невиђене моћи ако прими хришћанство и проповеда Библију. И тако и би. Бог му даде две моћи. Прва је да помаже народу, а друга је да лечи…А народ је овде веран, памти, преноси, верује… Негде из прикрајка допире питање како су Свети Сава и краљ Милутин рођаци…Сви се погледаше, отрезнише…
Уз чврсто обећање да ће се обновити знање из историје окренусмо се јужној страни врата изнад којих пише: „Обнови се овај божествени храм светаго Велика мученика Христова Никите…В лето 1484.“ Значи, обнављан је и у 15. веку и касније.
У манастирском дворишту су и стари конаци, данас препуни верника и излетника, а некада монаха, као и два споменика, један из 1949, који чува успомену на јеромонаха старца Панкратија, избеглице из Русије и други где је сахрањен протојереј Никодим Петковић, дугогодишњи старешина манастира. Све је овде скромно и чисто. Нигде непотребних ствари…И све нам би некако присно и топло. Као да су све те монашке душе што бејаху овде у неком времену, заустиле молитву за наше здравље.
И би негде око једанаест сати. Још се сунце пело својим степеницама кад наиђе група сељака. Догегаше се два старија човека, али не у дубокој старости. Онако. Онај ситнији рече да је инвалид, боли га нога, а онај други прави му друштво. Сами смо, рекоше. Има ли места и за нас. Има, рекосмо. Инвалид се полако спусти на стару дрвену клупу и рече: „Фала Ти, Боже“. Док је полако чепркао по торби благо рече пријатељу: „Иди Ти, па ћу ја!“…Пријатељ извади свеће из торбичка и оде…
Дуго су наши пријатељи причали о свом пореклу. Човек који прави друштво пријатељу кога боли нога рече да је од Качаниклића, ту из Чучера. Редовно долази за празнике. Из његовог села људи су се одселили у Вучидол, Карпош, Смедерево, чак до Шведске, а можда и даље…Ко би знао да каже…
Горњане, село са 44 житеља
Горњане спада у стара насеља на Скопској Црној Гори. Предање каже да је насеље најпре постојало на узвишици удаљеној неких 500 метара од данашњег. На месту званом Радунац. Међутим, за време турске владавине то село су становници морали да напусте, јер је лежало крај старог пута за Качаник и често било мета Арбанаса. Жртве су биле углавном жене и девојке, обично код чесме. У таквим приликама сви сем стараца напустили би село док не прође опасност. Многи домаћини су морала да напусте стара огњишта и да се иселе, тако да од староседелачког становништва које је прешло из Радунца у данашње Горњане очувани су само родови Пусићеви и Пешови који потичу од истог претка. Досељене фамилије су Маринковци, Писевци и Алексовци који такође потичу од истог претка и досељени су из Качаничке клисуре, из села Ђурђевдол, крајем 18. века. Народна традиција наводи да су њихови преци једном приликом дошли у село Бразда „на Великден“. При повратку у близини садашње границе напали су их Албанци с намером да им одузму сестру. Браћа то нису дозволила, па су убили једног од нападача и вратили се у село Горњане где су се настанили. То су била браћа Маринко, Писо и Алекса.
„Ја припадам роду Пусићевића, једној од две староседелачке фамилије у Горњану. Иначе, до балканских ратова ово је био искључиво сточарски крај. Постојале су кућне задруге са по 15, 20 и више чланова, укључујући неколико породица у свом саставу. Живело се у великим каменим кућама…Број становника је после Првог и Другог светског рата незаустављиво опадао. Рецимо, након Другог светског рата ова села су била пуна људи, педесетих година Горњане је имало негде близу 400 становника, према попису из 2002. ту је живело 80 становника, а сада тренутно има 44 становника у 24 дома, укључујући и старце и децу. Сада је ретко ко код куће, деца су у школи, родитељи на послу, старији мештани у цркви…
Свој зенит ово село доживело је педесетих година прошлог века када је свака кућа имала најмање по 15 чланова. Свака кућа је имала по седам осам радника за одлазак на њиву. Чувало се по десет петнаест грла говеда, стотине оваца, коза…Данас од свега тога нема ништа…Нема ни људи, још мање стоке…А све је почело са индустријализацијом Скопља када су сви отишли да раде у фабрике…Од омладине, данас, нико неће да чује да се бави пољопривредом, сви траже посао, каже Коце Пусићевић, мештанин повратник.
Иначе, овај времешни пензионер који одавно за године не мари каже да је Горњане створено од Бога за миран породични живот. После службовања у великим предузећима у Скопљу, одмах након пензионисања он се са супругом Ратком вратио на родно огњиште.
„У пензију сам изашао 2002. године. Те године прихватио сам се дужности домаћина манастира Свети Никита. Иначе, ту је боравио неки калуђер који је током сукоба 2001. године побегао. Село је тражило човека који ће водити рачуна о иконама, конацима, цркви. Са супругом Ратком договрили смо се да почнемо прилогом у висини моје пензије…Тако сам ту своју прву пензију приложио цркви за здравље своје породице. Од тога смо купили свеће и почело се са радом, обновом конака, уређењем дворишта..Иначе ту су увек долазили и добронамерници, сећам се једне жене католкиње Ружице Шуман која је помагала манастир…Долазили су а и сада редовно долазе мештани из свих околних села…
Током тих осамнаест година које сам провео служећи нашем манастиру видео сам разне људе и догађаје. Истини за вољу, народ је почео да се враћа цркви и вери…Ја сам се трудио да угодим свима…Ту у самој цркви је и чувени камен жеља. Верује се да су мошти Светог Никите овде закопане и да имају чудотворну моћ…Велики број верника долази да се на том белом камену помоли за здравље…Верујте, у почетку људи нису знали наизуст да кажу ни Оче наш нити да се правилно прекрсте…Текст сам принтао на лист хартије и давао свакоме…Ретко ко је знао напамет…па и сада је тако…Својом руком сам учио децу да се крсте…Касније су ми замерали да сам много размазио вернике, нарочито младе…Ја сам желео само да буду ту, уз веру православну, радовао сам се кад су се враћали да ми кажу да им се жеља испунила…, закључује Коце Пусићевић.
Мало ниже путем је домаћинство у коме живи Драги Пешић са супругом Душком рођеном Шегмановић из Кучевишта. Драги је пензију стекао у педузећу Гранит, а Душка је домаћица.
„Четири сезоне како чувамо алпске козе. Имамо негде око 90 грла и чувамо их на бачилу. Одмах да кажем да је бављење сточарством постало нешто што се ради рекреативно, више из љубави. То се готово не исплати, јер је храна скупа, а помоћ од државе оскудна или никаква. Једино што нам иде на руку је то што целу своју производњу млека и меса испоручујемо муштеријама које нам долазе на имање. Да треба да плаћамо и бензин, раднике онда то не би имало смисла…, каже Драги и додаје да њихово домаћинство и многи произвођачи из околних села производе органску храну, људи то знају и зато купују од њих…
Иначе, наше село је брдско планинског типа, има лепу климу, чист ваздух, али је увек било проблема са путевима, водом, канализацијом. Руку на срце, водовод у дужини од осам километара изграђен је 1997. године и то месним самодоприносом и уз помоћ државе, јер је наша општина тих година била тек формирана…Помагала је војска, радило се ручно, јер приступ механизацији није био могућ због стрмог терена, тесних улица и положаја кућа…Ручно смо копали канале и свака мушка глава је морала да ископа по два метра канала…Воду смо довели са извора Студена и дан данас се служимо…
Данас млади не желе да се баве сточарством. Сви гледају да нађу посао…Имамо троје деце, једна ћерка је удата у Кучевишту, друга у Побужју, а син са својом породицом живи у Радишану…Ми смо овде сами…радићемо док можемо…, закључује Драги Пешић.
Причи никад краја рекоше домаћини, али ето, споменимо и слободарски дух ових горштака који није изостао ни током Другог светског рата. Погинулим партизанима и жртвама фашистичког терора мештани подигоше спомен чесму 1987. године.
Дође и час растанка нашег. Поздрављамо се уз жељу за добро здравље и напредак. Домаћини нам пожелеше срећан пут и да на време завршимо своје обавезе…Они се никуда не журе. Празник је.
Нена Ристић Костовска
