Љубав према сликарству показaо је од малена, своје портрете пожелео је да види у три димензије па се за време студија родила љубав према скулптури. Факултет ликовних уметности у Скопљу, смер рестаурација и конзервација завршио је као студент генерације. Педагошки рад је његово животно опредељење, каже да је најсрећнији када деци може да приближи уметност
Опуштена атмосфера испуњена дечјим жагором владала је ходницима ОШ „Александар Урдаревски“ у селу Сандеву. Петак је. Ученици су кренули својим кућама, неки организованим превозом, неки пешке због дружења, а неки живе близу школе. По који наставник пакује радне материјале и заокружује активности за протеклу недељу. У дворишту школе директорка са надлежнима из општине припрема простор за предстојећи хепенинг. Дежурни наставник рече да колега Стефан Нешковић има пети час и може бити да је са ученицима који раде на зидовима доњег ходника ка галерији.
На путу према споменутом ходнику дочекује нас несвакидашњи призор, за старије генерације готово нестваран. Ученици и наставник стоје на клупама и цртају и боје по зидовима…Њихов смех одзвања, а њихове вредне руке стварају креацију, израз… Имају интереса, види се…
У лепој хладовини у дворишту школе нижу се пријатне теме у разговору са младим Стефаном Нешковићем, академским вајарем и професором ликовног у основним школама у овој средини. О себи каже да је срећан што су његове учитељице Славица Ћоћоровска и Слађана Ачковска још у забавишту, односно нижим разредима уочиле и указале на његов таленат и што данас своје знање и креативност може да пренесе новим генерацијама.
„Наставница Зорица Кајевић која ми је предавала ликовно у вишим разредима подржала је мој таленат и отворила ми видике ове динамичне и лепе професије. Имао сам подршку и породице и наставио у том смеру – уписао средњу уметничку школу, а касније и факултет ликовних уметности. Дипломирао сам у класи професора Гоцета Наневског као студент са највишим просеком, свим десеткама и једном деветком. Вајарство, односно скулптуру изабрао сам јер сам желео да видим како ће тродимензионално изгледати моји портрети…
Стефан је још као студент основних студија вајарства знао да то није довољно па је завршио и студије наставног смера. То му је омогућило да се запосли у образовању. Данас ради оно што воли и у шали каже да су родитељи од њега направили човека, наставница Зорица уметника, а колеге наставници – нада се, достојног педагога…
„Мислим да сам тај рад са децом заволео много раније, још док сам гледао моје наставнике како преносе љубав према предмету. У својој пракси трудим се да деци што више приближим уметност. Желим да буду потпуно слободни у изражавању својих креација било да је то на хартији, платну, или преко скулптуре, графичког дизајна, па чак и на зиду…Најуспешније радове увек окачимо на галерији. У сарадњи са локалном самоуправом Општином Чучер Сандево и Домом културе „Партизански дом“ две године заредом организована је Дечја ликовна колонија у манастиру Свети Никита где су учествовали ученици од 6. до 9. разреда, из две школе, као и средњошколци и студенти. Радио сам са основцима и ту се издвојила група од десет талентованих ученика са којима сам наставио да радим, то су Симона Огњановић, Никола Војчев, Јасна Миленковска, Матеја Пејковски, Андреја Поповски, Андреј Чакалић, Ана Марија Зафировска, Марија Пирковска, Сара Мијаличина.
Одличне услове за рад имамо и у Дому културе „Партизански дом“ овде у Сандеву где имамо лепо опремљен атеље. И овде имамо талентоване деце која вредно раде и можемо слободно да кажемо да је то мала уводна уметничка школа где талентована деца усвајају знања за даље школовање.
Стефан Нешковић је за време студија учествовао на годишњим изложбама Факултета ликовних уметности, а 2016. у Малој станици на изложби Young art. Исте године за Eu Info Centar израдио је скулптуру за изложбу новинара и фотографа. Иначе, осим професионалних квалификација, поседује и ретке занатске вештине које су потребне за вајарство, а то су заваривање и брушење. У својој средини, у матичној школи у Сандеву, израдио је бисту народног хероја Александра Урдаревског по коме школа и сама општина носе назив.
„Захваљујући љубазности директорке Сузе Радевске и наставничког колектива и локалне самоуправе указана ми је могућност да направим бисту народног хероја из нашег краја и то сам урадио на понос наше школе и моје породице. Радио сам дуго, иако оваква биста може да се заврши за месец дана. Проучавао сам његов лик, слушао приче о њему и његовим подвизима у борби против фашизма. Визуелно могао сам да видим само једну његову стару фотографију и постојећу бисту испред дома културе, рад вајара Јордана Грабулоског Грабула коју су вандали, нажалост, срушили и украли.
Радио сам скоро годину дана на овој скулптури, најпре сам направио макету од глине, па од гипса, па изливање у бетону и након тога шмирглање и фарбање. Има доста арматуре па се надам да неће моћи да је однесу…Поставили смо је марта ове године и људи из краја су долазили да гледају. Знате како је, овде су људи духовити, па и док је Александар био жив, значи говоримо о времену између два светска рата, неки су га звали Станко а неки Санде. Тако и сада, једни ми рекоше „еј, стварно Станко“, а други „прави Санде“…а мени свака част…Такав је тај доживљај скулптуре, људско око тражи аутентичност…
Док сређује четкице и бојице Стефаново лице је озарено, воли три димензије и рад са децом и то му испуњава живот. На питање да ли је размишљао о томе да оде негде на усавршавање, рецимо у Париз, меку скулптуре, брзо је рекао да би то било лепо, али да буде током распуста, иначе не би могао да се одвоји од својих ученика. Осим дружења, воли и поклоничка путовања, ходочашће, па је неколико пута посетио Свету Гору и Хиландар као и манастир Острог. Као и многи млади људи у региону, велики је следбеник Василија Острошког и његове филозофије. Из Скопске Црне Горе никада не би отишао, јер како каже, овде је свој на своме, срећан и испуњен…
Текст: Нена Ристић Костовска
Фото: pricaonica.mk
