Изнад села Гроњана, на узвишици поред старог пута за Качаник, на 800 метара надморске висине, окружен храстовом шумом, налази се храм Свете Богородице Пречисте. То је више од пола века био дом Милоша Славкова, великог верника и човека о чијем животу се и данас распредају приче у овом крају, неколико година након његовог упокојења.
Родом из Кучевишта, ћутљив, повучен, чувао је речи и мисли своје као да је грехота расипати их непотребно на неважне ствари. О себи је говорио да је ,,скроз неписмен”, да никада ништа у животу није прочитао. Опет, његов благослов и здравица имали су невероватну моћ па се и дан данас препричавају. Своје госте, вернике са свих страна дочекивао је свакодневно, а понајвише за празнике посвећене Пресветој Богородици, на Велику и Малу Госпојину и 4. децембра, на Пречисту, како је волео да каже. Тај дан је био једини у години када је Милош, гологлав како приличи кад се слави светац, дочекивао и испраћао, тешио, речју подизао, крепио.
Молитва треба да буде редовна
Мучне године Другог светског рата донеле су ипак нешто значајно и позитивно за овај крај. Црква Света Богородица обновљена је на темељима срушеног средњевековног храма. Године 1941-1942. госпођа Мира из Скопља, која је у то време целој околини била позната као верник и добротвор, почела је обнављање ове цркве срушене још за време Косовске битке када је турска војска овуда пролазила.
,,Ова жена је својим средствима помагала обнављање и одржавање цркава и манастира у скопској околини. Овде је приликом зидања ископано око 80 старих гробова. У народу се говорило да су то гробови побијених калуђера, а можда се и зато наша планина од давнина назива Скопска Црна Гора. Да би им се одужио народ је почео да помаже обнову. Свако је помагао како је могао. Неко је давао паре, неко храну за раднике, неко је радио, а радило се много, напорно”, сведочио је Милош у разговору вођеном почетком новембра 2005. године у дворишту храма.
Материјал је превожен шумским путем и то искључиво запрежним колима, јер другог превоза није ни било. Док је време било суво ишло је некако, али кад падне киша, па се пут раскаља, занесу се кола, испадне материјал, па се после на рукама носи до цркве.
,,Скоро свакодневно сам радио, не жалећи ни снагу ни време. Мајка ме је храбрила и обећала цркви. У својој 22 години, одлучио сам да останем и одржавам црквено имање.
Чувао сам црквено стадо оваца, правио сир, спремао дрва…Верници из околних села су ми редовно помагали. Није било празника да неко из села није дошао да ми помогне око стоке. Жене су долазиле да спремају славе, доводиле унучад да се играју у пространом црквишту.
Пролазиле су године, црква је обновљена. Мало по мало, Милош је почео сасвим разговетно да говори. У крају се прочуло: ,,Проговорио Милош, Божја воља, а сам је веровао да му је највише помогла Богородица којој је служио.
,,Устајем рано. Прво улазим у цркву да се помолим и захвалим Богу и Богородици за здравље своје и свих верника. Бришем иконе и чистим двориште. Рано долазе и они који имају неку муку, а сви имамо по нешто. Видим им секирацију на лицу, у очима…Трудим се да им кажем да треба да долазе чешће, редовно, као што човек редовно једе, пије, спава, тако треба редовно да се помоли. Зато, дођите јопе(т), говрио је Милош.
Рекли му да ће да чува две овце
Као млад Милош је терао стадо на бачило у планину, а касније када је зашао у године, ту у близини, по околним пашњацима. Каже да би увек одвајао који литар млека, да се нађе, може увек да дође и неко дете. Док му се наборано лице разливало у широк осмех причао је о једном дечаку који није волео школу.
,,Имао је негде око седам осам година, први разред, али није хтео да учи. Родитељи нису могли да изађу на крај с њим па су му рекли да ће да га доведу код мене да чува две овце. Дете је то озбиљно схватило и кад је дошло пита за те две овце које треба да чува. Ја се зачудим, присетим се да сам неписмен па му кажем: ,,Мило, ајде ти да научиш слова и таблицу па и мени да покажеш. И тако детету дадосмо неку вољу, а и мени је било забавно да чујем шта он учи.”
Докле год је могао Милош је одржавао ову цркву и црквиште и никада није био сам, уз њега су били његови сељаци, који су га свакодневно посећивали, а навраћали су и шумари, па и новинари. Увек је био окружен исконском лепотом непрегледних шума и пашњака, без телевизије, без ужасних вести, без лоших мисли. Волео је да укључи стари транзистор и чује мало музике док се одмара под неким старим храстом.
Нена Р.К. Разгледница