У царском Скопљу, на Спасовдан, 13. јуна 2024. године, пред повратак у Ниш, млади историчар Милош Стојковић је причао о годинама проведим у Македонији и раду у Српском културно-информативном центру Спона. Као историчар издваја две крунске теме, а то су реоткривање значаја великог архитекте и градоначелника Скопља Јосифа Михаиловића и периода Филозофског факултета у Скопљу од његовог оснивања 1920. до привременог укидања 5. априла 1941. године

Рођен у Прокупљу, основну школу завршио у Краљеву, Гимназију „9. Мај“ у Нишу, а затим и основне студије историје на Департману за Историју Филозофског факултета са просечном оценом 9,2, одбранивши дипломски рад на тему: „Просветно – пропагандна активност Србије у Старој Србији од 1878. до 1903. године“, под менторством професора Славише Недељковића.

Мастер студије уписује 2011. године на предмету „Историја Срба од 1459. до 1699. године“ и завршава их 2014. године са просечном оценом 10, одбранивши Мастер рад на тему: „Рад Стојана Новаковића на изворима за историју Срба под османском влашћу“.

Докторске студије Културологије уписује 2014. године на Филолошком факултету у Београду, као државни стипендиста, положивши све испите са просечном оценом 10, али их напушта 2018. године.

Од 2016. године је члан Српског културно-информативног центра „СПОНА“, у коме се професионално афирмисао кроз рад на историјско-културолошким текстовима за портал www.srbi.org.mk, часопис „Слово“, али и другим пројектним активностима.

Круна досадашњег рада младог историчара Милоша Стојковића је свакако капитална студија ,,Век од оснивања Филозофског факултета у Скопљу (1920-2020) – оснивање и почеци – Јубилеј прве високошколске устаниве Јужне Србије”.

У граду на Вардару провели сте осам плодних година. Какви су ваши утисци данас када одлазите?

– „Скопље има микро клима“…Сваки град у коме сам имао прилику да проведем мањи или већи део свог живота, сматрам својеврсном привилегијом, а сумирам кроз Људе, добре Људе, који онда постају лепа сећања и животна искуства. Тако је и са Скопљем.

Приметио сам да Скопље доста личи на Ниш из којег сам дошао 2016. године. Као историчар, овај град гледам са посебним пијатетом, као стару српску престоницу и драго ми је да тих трагова и даље има… Ипак, оно по чему ћу увек памтити овај град су драги људи, моји пријатељи, браћа и сестре, заштитници у духовном и не ретко буквалном значењу речи. У Скопљу сам имао својеврсно поновно „сазревање“, живот у другачијим околностима у коме сам се афирмисао као историчар захваљујући јединственој прилици која ми се указала у Српском културно – информативном центру СПОНА. Најзад, Скопље је град у коме сам од великог дечака постао одрастао човек и који је од мене направио бољу особу од оне која је у њега крочила. Само је име остало исто.

Како сте као историчар видели овај град када сте долазили, а како га сада видите када одлазите?

– Искрено, доласком у Маћедонију, 2016. најпре сам упознао Гостивар, због првог запослења, а касније сам почео да откривам део по део Скопља, као када читате књигу, страну по страну. Што је више „читате“, она је занимљивија и „замршенија“. Скопље је довољно велики град за свакога и све, ако гледате отвореног ума и пронађете себе у њему, али и балкански скучен, уколико превише очекујете или идеализујете га на основу некадашњих романтичарских прича о њему. Скопље као балканско – оријентални космополитски град је видљиво подељен, али опет и недељив и јединствен какав јесте. Са својим мирисима, језицима, бојама, свакако топлим и више медитеранским, но (средњо)европским и данас пажљивом оку показује оно што је увек и био – раскрсница светова, цивилизација, сусретања и судара, сукоба и уједињавања, краљевских бракова и крунисања, али и оштрих подела. Скопље је лако волети, а још лакше мрзети, а ја ћу га волети свакако, као Србин и историчар нашу стару престоницу славних Немањића, као човек због мени драгих људи који су оплеменили моје животно искуство и као Скопљанац по личном самоопредељењу, јер ће Скопље и његови импулси увек тећи кроз мене, као што Вардар увек протиче испод лукова Душановог моста.

Једном приликом сте ми рекли да Ваш посао у Скопљу доживљавате као мисију, на неки начин као оно што су радили у своје време Бранислав Нушић, Аница Ребац и многи други успешни Срби. Да ли је мисија била успешна?

– Верујем да јесте, верујем да ће људи из најближе околине много објективније одмерити рад који сам до сада оставио у Скопљу. Сви великани српске науке које сте у питању поменули, а додао бих свакако још и арх. Јосифа Михаиловића, Анђелка Крстића, етнолога Тому Смиљанића – Брадину, математичара Максима Трпковића, проф. Радослава Грујића, Јована Трифусноског, проф. Стевана Симића, трговца Голуба Јанића, војводу Јована Стојковића – Бабунског, сликара Дича Крстевића „Зографа“, Кирила Пејчиновића, композитора Исаију Србина (14/15. век), преподобну Јефимију, прву српску песникињу и супругу серског деспота Јована Угљеше Мрњавчевића, али и многи други, јесу културно-духовна и научна вертикала нас Срба на маћедонском простору.  

У Скопљу сте написали, објавили и промовисали капитално дело о 100 година Филозофског факултета у овом граду, најзначајнијој високообразовној установи Старе Србије. 

– Како сам од малих ногу вођен слободољубивошћу желео сам да дам свој скромни допринос разбијању тог ,,мрака” и свесног прећуткивања можда и најзначајнијег периода Филозофског факултета, од оснивања 7. фебруара 1920. године, па све до укидања, 5. априла 1941, пред саму агресију Трећег Рајха на Краљевину Југославију.

Вођен жељом да се достојно обележи стогодишњица, са посебним освртом на великане научне мисли тога доба који су оставили неизбрисив траг у Скопљу, а који је у Филозофском факултету добио прилику да има модерну виосокообразовну институцију за понос, а уједно и расадник многих других научних и просветних институција. Пре свих дело и рад проф. Радослава Грујића, остаће готово синоним са Филозофским факултетом у Скопљу и њему сродног „Музеја Јужне Србије“, „Скопског научног друштва“ и његовог „Гласника”, са објављеним радовима у њему, од којих многи важе за актуелне у многим научним друштвено-хуманистичким и етнолошким областима истраживања. Ако је заборав бар делимично отклоњен овом мојом књигом и ако она буде мотив у нека даља и обимнија истраживања о овом периоду Филозофског факултета у Скопљу, онда је она остварила све моје првобитне мотиве и циљеве самого истраживања и писања.

У Скопљу сте оставили неизбрисиви траг радом у Културном центру Спона. На које сте пројекте посебно поносни, и да ли постоји начин да се сарадња настави?

– СПОНУ сматрам својом кућом, универзитетом, уточиштем. Наташа, Милутин и Младен Станчић, као и Саша Богдановић су ми пружили прилику да се професионално бавим својом струком – историографијом. Тако да оно што бих издвојио као обележје периода у коме сам активно учествовао јесте изузетно посећена и успешна изложба „Јосиф Михаиловић – оснивач модерног Скопља“, новембра 2019. Затим, прва професионална представа на српском језику „Реалисти“ (дец. 2018.) и „Енциклопедија мртвих“ (мај 2021.), обе у режији Срђана Јанићијевића.  

Ту је и организовање прославе Сретења Господњег, 15. фебруара 2020. године, дана Државности и уставности Србије, у препуној сали Македонског националног театра, прво такво обележавање које су уприличили многи званичници.  

Доба короне није омело наш рад, те су Скопље и Спона били формални домаћин међународног научног скупа „Краљ Милутин и доба Палеолога: Историја, књижевност, културно наслеђе“ од 24. до 26. октобра 2021. подине, а све поводом 700 година од упокојења Светог српског краља Стефана Уроша II Милутина (1282 ˗ 1321).

Велику захвалност упућујем доц. др Јасмини С. Ћирић, са Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу која је била spiritus movens поменутог међународног научног скупа, са учесницима са свих континената и који је крунисам и више него вредним научним Зборником.

Везано за Ваш научни рад, шта је тренутно у фокусу?

– Богу хвала, радом у Спони имао сам прилику да упознам изузетне личности, научнике, писце, интелектуалце, филозофе, теологе, историчаре уметности, филологе, али и „обичног“ света који у себи још увек носи акумулирану „старовремску“ мудрост и поуке предака. Што је још важније имао сам апсолутну слободу мишљења, писања, изношења ставова и предлога, што је данас ретка привилегија. Као историчар издвајам две крунске теме: реоткривање значаја великог архитекте и градоначелника Скопља Јосифа Михаиловића, као и периода Филозофског факултета у Скопљу од његовог оснивања 1920. до привременог укидања 5. априла 1941. године.

Тренутно радим на писању другог, проширеног издања монографије „Век од оснивања Филозофског факултета у Скопљу (1920-2020): оснивање и почеци – Јубилеј прве високошколске установе Јужне Србије”, те се искрено надам да ћемо и поводом тога, премијеру новог издања имати баш у Скопљу, као и приликом првог, у Спони.

Шта би као мисао, аманет, оставили српској заједници у Македонији, сада када се враћате у родни Ниш?

– Српски народ у данашњој Северној Македонији никада не сме изгубити из вида да смо овде вековима, шта више први ромејски писани записи о Србима тичу се управо Македоније, области око Солуна, а прилог томе је и постојање данашњег града „Србица (Сервија)“ у Грчкој, да смо свој на своме. Срби који живе у Северној Македонији морају изнова спознати своје идентитетске корене, просторно и временско одређење у прошлости и са таквом златном „тапијом“ прилагодити се  савременом тренутку, и храбро зауставити историјску ерозију која прети нестанком.

Постоји ли шанса да Скопље буде и град Ваше будућности?

– Скопље је град који ме никада неће напустити, нити ја њега. Да не звучим песнички, али Скопљу ћу се увек враћати као родном Прокупљу, Ушћу на Ибру, Краљеву, Нишу које сматрам својим родним градовима. Често сам говорио људима да је мојим доласком моје „срце“ остало у завичају, али исто тако да је моја „душа“, где подразумевам своје духовно и историјско – истраживачко усмерење и интересовање, бити заувек везана за простор који су српски историчари дефинисали појмом „Старе Србије и Маћедоније“. Скопље ће увек бити део мог бића, а пре свих сви добри људи које сам прихватио као своје најрођеније и верујем да ћу и ја бити део Скопља, онаквог каквог сам имао прилику да га упознам и обилазим све његове тајне, врлине и мане. Као што рече  Милош Црњански: „Нема смрти, само сеоба”, ја бих додао и да „нема краја, има само нових почетака“…

Аутор: Иван Бећковић

Фото: Приватна архива Милоша Стојковића