Великим залагањем и бригом мештана једног од најстаријих сеоских насеља на Скопској Црној Гори, на темељима средњевековног храма, обновљена је црква посвећена Светом Атанасију Великом, заштитнику овога краја. Обнављање је трајало пола века, а сама завршница данашње велелепне грађевине од 2014. године до данас. Прате га бројне легенде, пожртвованост верника и срчаност њених неимара.
Село Глуво је једно од најстаријих сеоских насеља на Скопској Црној Гори. У историјским књигама спомиње се између 1302. и 1308. године у записима краља Милутина, када је припадало манастиру „Свети Никита“ у Горњану. Народ је овде одувек подизао верске објекте и обнављао их, тако је и ове године било у сусрет Великом Дану, Васкресењу Христовом.
Заветници из села који су у поднели највећи део терета у самој завршници храма били су Јовица Рајчевски, Голуб Живковић, покојни Звонко Живковски, Јовица Кукуновски Кукун као најмлађи, Горан Русовски, покојни Горан Јанкуловски, Златко Радевски. Они су обећали да ће служити цркви докле год их служи снага и здравље, а уз њих је стало цело село Глуво. Говорили су о значају празновања Светог Атанасија Великог на Скопској Црној Гори и да се овај светац слави два пута годишње, 31. јануара, када симболично почиње нова година, верује се да су најхладнији дани прошли и 15. маја када на симболичан начин обележава почетак лета. Верује се да има исцелитељску моћ и да је заштитник православља.
Сашо Јанкуловски један од заветника преноси приче које се међу мештанима овог села преносе са колена на колено задњих стотинак година. Његов отац Благоје Јанкуловски и рођак Стојко Јанкуловски су седамдесетих година окупили цело село у намери да обнове храм на рушевинама средњевековне грађевине.
,,Мој отац Благоја Јанкуловски, стара лоза Станићевци, поживео је добрих 95 лета. Он је причао о једном догађају из 1920/21. године. Наиме, његова ташта Милица је имала ћерку Стојанку која ни у шестој години није проговорила. Уснила је сан да омеси колач и да га изломи код каменог крста близу манастира Свети Атанасиј Велики. Тамо се нашао наш други рођак Миле Јанкуловски, отац Стојка Јанкуловског, који је преломио колач и Милица се вратила кући. Силазећи путем из манастиришта Милица је свима који су је сретали на путу за цркву, давала по парче колача. Кад је стигла кући у село Глуво ћерка Стојанка је чекала на кућном прагу, чим је видела мајку она је течно проговорила: ,,Куде си, мајко, чекам те!“, каже наш саговорник.
Године су пролазиле, народ је веровао и обилазио светињу. Према овим датумима становници овога краја су се вековима уназад прилагођавали и руководили. Прошао је и Други светски рат и наступило време комунизма. Негде седамдесетих година деда Благоја је поново доживео несвакидашњи догађај.
„Једног јутра, рано, пред зору, негде око 4 сати неко је упорно лупао по капији. Испред је стајао прилично узбуђен комшија Тане Поповски, клисар из села Бразда, који је држећи новац у рукама рекао да га однесе клисару цркве Свети Никола, старој цркви из доба краља Милутина, која се налази овде у нашем селу и да новац даје за обнову манастира Свети Атанасије Велики, јер је уснио да треба да се открије и подигне…
И по други пут је жеља свеца била занемарена. Прошло је готово годину дана, а ништа се није предузимало. Људи су се јављали, причали…
„Све до тренутка када се Свети Атанасије Велики јавио мом оцу Благоју плачући изнад његовог узглавља. Отац је одмах позвао Стојка Јанкуловског, брата од стрица, и тако је пред ,,коперацијом“ договорено да се црква обнови, очишћено је манастириште и том приликом су откривени темељи средњевековне грађевине…Стизали су и први прилози верника. Помоћ државе и цркве нису имали“, каже наш саговорник.
Манастир је фрескописан 2007. године, радио га је Венко Цветков, зограф, а освећен 2008. године. Иконостас је рађен 2011. године.
,,Покојни Звонко Живковски се веома ангажовао око прикупљања средстава. Он је саставио четири пет екипа које су ишле у сва околна села. Дакле, осим села Глуво помогли су и мештани села Оризаре, Бразда, Мирковци, Бањане, Горњане, Кучевиште, Побужје, Љубанци, Сандево и Чучер. Тако да је у наредне две године направљен дуборез у вредности 5.500 евра. Као сведок тих догађаја могу слободно да кажем да су се људи радо одазивали, чак они скромнији су давали више од оних у палатама. Сећам се једне старице из Кучевишта…Њена кућа је била на почетку села, трошна и времешна као и њена домаћица. Рекао сам, хајде да не досађујемо људима, мало им је њихова мука па још и ми…Међутим, старица је чула моје речи и хитро истрчала. ,,Аха, сте прошле, куде мене не сте дошле…“ и љутито замахнула штапом према нама. Није ми било свеједно, некако сам се постидео њеног замотуљка из којег је старачком руком вадила пару…, каже Сашо Јанкуловски.
Завршни радови на уређењу фасаде и самог дворишта овог верског објекта започели су 2015/2016. године. Поново су се окупили заветници, верници, привредници, лекари, занатлије…
,,У том подухвату ја и Јовица Кукуновски Кукун имали смо задатак да доведемо мајсторе из Албаније, из Пустеца да би они направили фасаду од камена и оградни и потпорни зид. Радили су тачно 18 дана, од 16. августа до 3. септембра, дакле тачно 300 квадрата у камену, односно, оградни и потпорни зид дужине по 50 метара и плочник у дворишту који се надовезује на композицију манастирског амбијента… Погодили смо се за цену, али пара нисмо имали…Непрекидно сам размишљао како да анимирам људе да дају прилоге…Одлучио сам да први дам…Јавио сам десетини својих другова и комшија и рекао им да прилажем сто евра, ко може и хоће да да исто толико нека дође код мене да донесе, а ко даје мање нека однесе у цркву. Ни те ноћи нисам спавао, ни наредне, све док нисмо сакупили 6.300 евра. Требало нам је још 700…Тог 3. септембра беше турнир у малом фудбалу код нас у селу…Људе смо обавестили да недостаје још пара како би се платили радници…Наши активисти Јовица Кукун, Јовица Рајчевски и Звонко Живковски су ушли у публику и људи су давали ко је колико имао…Касније смо бројали на озвучењу…Сви смо били изненађени јер смо сакупили онолико колико нам је требало, 700 евра…Сутрадан смо исплатили раднике.
Те године изграђена је звонара са звоником, камбанерија како се овде каже. Донатор је била Олга Костовска ћерка познатог скопског бизнисмена.
„Захваљујући свесрдној помоћи ове младе жене звоно смо наручили у Тополи, од породице Кременовић, која се бави овим занатом. Тешко је 760 килограма и најтеже је на Скопској Црној Гори, закључује наш саговорник.
Данашња слика ове импозантне грађевине не би била потпуна без заветника, донатора, свесрдне помоћи бројних знаних и незнаних људи. Посебно се спомиње име Мирчета Спировског из Охрида, човека који је дао план и идејно решење за реализацију. Пола века очас прође кажу наши саговорници који су од детињства сведоци обнављања ове светиње која сада, у пуном сјају, очекује своје госте 15. маја на свој патрони празник.
Нена Ристић Костовска