Тридесет и пет година била је игуманија манастира Свети Илија у селу Мирковцу на Скопској Црној Гори и по речима старијих мештана и отац и мајка људима овога краја. Била је изузетно образована жена, говорила је неколико светских језика и одличан познавалац медицине, агрономије, ветерине, права. По својој природи окретна и педантна, упорна али и предусретљива и срдачна, Богом је дана за овај крај…
Планина Скопска Црна Гора је за хришћане православце увек била свето место. На њеним падинама изграђени су многи велелепни храмови, па скоро и да нема квадратног километра без цркве или манастира. И монашки живот је вековима богат. Људи у црним мантијама долазили су из свих крајева Македоније, Србије, а после Октобарске револуције и многи Руси из Одесе.
Манастирски комплекс Свети Илија налази се на десетак километара северно од Скопља, са десне стране пута према Кучевишту и Побожју, и даље према Бродецу, Танушевцу и Бресту. У пријатној манастирској хладовини и ,,пиркање” ветра са оближње Кучевишке реке, вернике дочекује и испраћа отац Теодосиј. Предусретљив је. Веома. Каже да је овде две године и да полако упознаје тајне овог манастира. Средио је запуштену архиву из које је много научио о људима који су овде битисали.
,,За манастирски комплекс Свети Илија везано је име три верска објекта. Прво је манастирска црква посвећена Светом Илији, чији остаци су овде у дворишту, а коју је подигао егзархијски монах Софрониј, 1879. године на приватном имању у намери да одвоји вернике егзархисте од патријаршиста након учесталих неспоразума на верској основи и да они који су за српско иду у Горњи манастир у Бањану, а ови који су за бугарско да долазе у Доњи манастир у Мирковцу”, што показује да је национализам загризао и у редове монаштва и посејао семе раздора које и дан данас, после 150 и више година, изједа међуљудске односе ових вредних и честитих домаћина.
,,Други објекат је црквица Балаклија која се налази неколико корака од споменуте манастирске цркве и конака. Најстарија је у овом делу Скопља и њени темељи датирају из 11. века. За њу се везују бројне легенде које се преносе са колено на колено, а тичу се лековите воде и оздрављења верујућих људи.
И трећи објекат је ова препознатљива импознатна црква, изграђена непосредно пред Други светски рат, за време Краљевине Југославије, а посвећена Покрову Богородичином”, каже монах док оставља албум са сликама и показује руком ове објекте.
Подаци о томе када је тачно изграђена и ко су били градитељи у науци још нису утврђени нити ико са сигурношћу може да тврди, јер писани трагови не постоје или нису доступни. Од мештана се може разабрати да најстарији памте изградњу овог храма, јер су њихове баште и њиве тик поред реке. Једино што се назире је то да су је градили ,,монаси у црним мантијама”. Имовинско правни односи, верска и етничка припадност, утицаји са стране, па и недовољна упућеност жарили су ,,живу рану” Мирковчана.
Са десне стране манастирске капије налази се вечно почивалиште неколико игуманија, оснивача и других заслужних људи за живот овог верског објекта. Међу њима је и крст Игуманије Минадоре која је тридесет и пет година била старешина овог манастира, а упокојила се лета Господовог 1999.
,,Успео сам да саставим и сачувам њену изузетно богату архиву и све што ћемо рећи поткрепљено је документима. Дакле, Душанка Павловић је рођена у Срему 1915. године, а у замонашењу Мати Минадора. Сачувана су њена писма из 1962. године када од епархије шумадијске тражи благослов за одлазак у Македонију и пријем у манастир Лешок код Тетова. Тамо остаје две године и упознаје руску монахињу игуманију Марину из Одесе са којом ће касније доћи у овај манастир, 1964. године и служиће све до својог упокојења 1999. године”.
Бројни изазови пратили су њено старешинство. Дошла је годину дана након разорног скопског земљотреса када је главни град још био у рушевинама. А, пар година касније долази до раскола међу Црквама који доноси нове изазове.
,,Из коресподенције коју је водила не само са Црквом већ и са пријатељима у Лондону, Паризу види се да је имала решеност да остане овде, и да је за то имала благослов. Касније, деведесетих година за време распада заједничке државе, монаштво из Србије се повукло, остале су само две монахиње, а једна од њих је управо Мати Минадора. Била је свесна да је потребна овде. Иначе, држава је 1964. године одузела манастирски конак и тај објекат је годинама био туристичка атракција и излетничко место које нема додирних тачака са верским животом. Објекат поред цркве Покрова Богородичиног је звонара коју је она изградила као и конак који сада служи за смештај монаха. Из документације се види да је била веома уредна и писмена. Нарочито прецизно је бележила податке о донацијама, па и данас можемо да знамо која породица из ког села је колики прилог дала. Тражила је и добијала дозволе за градњу, грађевинске радове, набављала материјал. Сваки листић, признаницу, рачун, уредно је чувала…
Била је изузетно образована жена, говорила је неколико светских језика. Као одличан познавалац медицине, агрономије, ветерине, права знала је да своје знање стави у служби народа. Најстарији становници овога краја памте њена двоколица, коњску запрегу којом је стигла у манастир, а касније у жељи да стигне на време тамо где је потребна, вредно је крстарила овим путевима својом фолцфаген бубом.
,,Мати Минадора је била болничарка у Другом светском рату. Носилац је ордена са сребрним венцем, а примала је и борачку пензију. Као медицинско лице често је помагала овдашњем становништву. Људи у невољи знали су да дођу и усред ноћи. Мати ће помоћи, а ако не може онда ће својом бубом да превезе болесника до Државне болнице…Ретко ко је ишао у Државну болницу без консултације или подршке ове жене…Јер, она је знала да нађе пут до потребних лекара и лекова, обилазила и неговала…Правила је и мелеме од лековитог биља и учила људе лековитом својству трава које имају у свом окружењу…Многи сељаци из околних села долазили су на саветовање око винограда, усева, звали су је у своје њиве да погледа, посаветује…Помагала је и око стоке, знала је где и шта треба да се прочита, ко и када да се позове. Са ветеринарима је била ,,барабар”, а и сама је чувала краве и ситну стоку. Знала је и да прочита лепу књигу, волела музику… Људи који су је познавали причали су ми да се подједнако добро разумела и у оперу и у зимницу…, каже монах.
Често су сељаци из околних села знали да кажу да је монахиња Минадора била и ,,отац и мати” многим генерацијама у овом крају, подижући, васпитавајући, учећи… Запамћена је као жена изузетне снаге, изузетне духовне па и физичке лепоте – као човек који воли људе. Увек спремна да помогне, да дочека, испрати. У скромној трпези знала је да своје госте поткрепи лепом речју, вером, подршком. Живела је живот испуњен радошћу, човечношћу и благодарношћу Богу.
Нена Ристић Костовска
