Посвећен учитељ и добар пријатељ својим ученицима у школама у Сандеву и Кучевишту била је више од две деценије. Зна да је омиљена међу својим ученицима и скромно додаје да међу колегама има још доста изузетних просветних радника, али да је то због тога што деца воле предмет, јер нема дефиниција, задатака, испитивања, већ је потребна само њихова машта. Као ментор знала је да препозна и подстакне креативност код деце и кроз слику и цртеж или најмањи украс на стаклу школског прозора споји мозаик индивидуалности – своје и њихове.
Широко школско двориште општинске основне школе ,,Александар Урдаревски” првог септембра беше препуно дечјом грајом. Мирисало је на свежи мирис школског прибора и нови почетак. Чекао се свечани пријем ђака првака у школске клупе. За наставницу ликовног васпитања и образовања Зорицу Кајевић био је то први час без распореда, односно први пензионерски дан након дугогодишње службе у просвети. Више од две деценије предавала је у овој и у школи ,,Свети Кирил и Методиј” у селу Кучевишту.
Није журила никуда, задовољно је гледала плодове свога рада. Своје младе колеге којима је предавала, своје бивше ученике који су сада родитељи и њихову децу која крећу у школу. Каже да јој је посао причињавао огромно задовољство и сто пута да се роди, сто пута би одабрала да буде наставник ликовног васпитања.
Зорица Кајевић рођена Павловић родом је из југоисточне Србије, из Бабушнице. Седамдесетих је као и хиљаде српских студената дошла у Скопље да се школује и завршила Педагошку академију (1981). Судбина је хтела да свој животни пут настави у Македонији.
„Не разликује се моја животна прича од приче многих студенткиња у то време. Ето, завршила сам студије, удала сам се овде на Скопској Црној Гори у селу Бањане. Супруг је из фамилије Кајевића. Временом сам заволела овај крај, јер сам лепо прихваћена. Овде су рођен наши синови. Научила сам језик овога краја који је у многоме специфичан, заволела ова брда и ове људе. Касније смо породично прешли да живимо у скопско насеље Чаир, деца су кренула у школу и све смо се надали да ћу се и ја брзо запослити. Био је то прилично трновит пут, радила сам на замени у седам градских школа, али трајног решења није било. Најзад, 2000. добила сам посао овде на Скопској Црној Гори, у школама у Кучевишту и Сандеву и мислим да је то моја природна средина, где сам могла да остварим свој професионални задатак и судећи према реакцијама родитеља, ученика и поштованих колега, успела сам у томе. Са истим жаром радила сам до последњег школског звона, до пензије”, каже Зорица.
Додаје да је по запослењу уписала додипломске студије на ликовној академији, педагошки смер, одсек сликарство. Дипломирала је на тему Стара архитектура на Скопској Црној гори под менторством професора Рубeнса Корубина.
,,Стара сеоска архитектура на Скопској Црној Гори је веома упечатљив уметнички доживљај. Тај амбијент је срастао са мојим животом и мојом професијом тако да сам своје ученике увек упућивала на ту богату ризницу. Трудила сам се да постакнем њихову машту и жељу да то богатство свога краја увек носе са собом и поносе се њиме. Деца у овој средини имају лепо развијени и здрав локалпатриотизам. Па кад се нешто воли онда није тешко ни да се нацрта или наслика. Имала сам прилику да радим са бројном талентованом децом. Међутим, већина њих се није осмелила да заплива водама будућих уметника. Само тројица мојих ученика је успело у томе, а то су Мирослав Славковић који је дипломирао вајарство, његовим стопама је кренуо Дарко Комненовић и Стефан Нешковић који је завршио наставни смер на Факултету ликовних уметности.
У овој средини чест је случај да млади наставници наслеђују своје наставнике. У педагошком раду наставницу Зорицу Кајевић наследиће њен некадашњи ученик, а сада колега Стефан Нешковић.
,,Интерес и таленат за сликарство имао сам још од пете године. У забавишту то је открила учитељица Славица Ћоћоровска која је то пренела учитељици Слађани Ачковској, а она је касније сугерисала наставници Зорици Кајевић. Са њом сам највише радио на развоју мог талента, освајао сам бројне награде на такмичењима. Без проблема сам уписао средњу уметничку школу и факултет. И, ево, од данас настављам мисију развијања љубави према уметности код деце. Онако како ми је била учитељ у школовању, тако ми је била учитељ првих дана професионалног стажа. Почетком маја смо као колеге учествовали на Данима ликовне културе намењеним деци и омладини на тему ,,Старе грађевине са пејзажем” које је организовала наша Општина Чучер Сандево, што је за мене било непроцењиво искуство, закључује Нешковић.
А, када посао представља задовољство и резултат је неизбежан. Ликовна секција којом руководила ова наставница једна је од најуспешнијих. То потврђују бројне школске витрине препуне признања на општинским, градским, државним и међународним манифестацијама, али и њене уметничке слике као сведочанство њеног рада.
,,Задатак ликовног педагога није само у томе да научи децу да цртају, већ много више од тога, да науче да свет посматрају са уметничке стране. У школи у Кучевишту поводом ранијих прослава Савиндана урадила сам слике: манастир Хиландар која краси наставничку канцеларију, затим икону Светог Саве и портрет Вука Караџића. Моји ученици су имали прилику да свакодневно гледају како се то ради и то су радили са знатижељом… Мислим да су та дела дубоко урезана у генерацијама наших ученика и свако ће са сигурношћу препознати те ликове у свакој прилици, а трајно знање је највећа награда за педагога…
Срећна и насмејана, препуна позитивних утисака наставница Зорица Кајевић отвара ново поглавље свог живота. Посветиће се породици, деци и унуцима, башти препуној цвећа и наравно уметности.
Нена Ристић Костовска
Разгледница Скопске Црне Горе
