Сцена је за мене увек била имагинација
Маестралним сценским решењем за Вердијеву оперу ,,Бал под маскама” далеке 1978. године, одушевио је стручну критику и отворио себи врата Македонске опере и балета где је провео свој радни век. ,,Есмералда” је његово највише уметничко остварење. Сцена је толико била реална да су гледаоци имали утисак да су пред Богородичином црквом у Паризу…
Сећање на његов уметнички рад не би било потпуно уколико се не спомене значајан културни догађај за Србе у Македонији из 2006. године, када је поставио сценско решење за дуодраму ,,Превртач” која је извођена на српском језику након паузе од пола века.
Живојин Трајановић, академски сликар-сценограф припада генерацији уметника који су својим рукописом оставили неизбрисив траг не само на домаћој уметничкој сцени, већ и шире. У својој четрдесет година дугој плодној каријери креирао је импресиван класични репертоар за који је била потребна изузетна енергија, истрајност, посвећеност, а пре свега креативност.
,,У послу никада ништа нисам препуштао случајности. Од првог записа, шеме, скице, нацрта па све до реализације све треба да легне на своје место. Овај посао је веома сложен и подразумева тимски рад са осталим носиоцима представе иако на први поглед не изгледа тако. Дакле, редитељ, сценариста, костимограф, композитор, кореограф, певачи, мајстори шминке, светла, тона, реквизита. Сви ни оживљавају дело и постављају га на сцену. Мој посао је да ,,осујетим” намере редитеља и помоћу ,,милион” цртежа уредим сцену и дело учиним читкијим. Дефиниција каже да је сцена својевидна илузија, машта, просторна имагинација која своју практичну примену налази управо у изазивању правих емоција код публике”, говорио је Трајановић.
Остварене и неостварене жеље
Живојин Трајановиће је рођен у селу Табановцу. Средњу уметничку школу завршио је у Пећи, а историју уметности у Београду. Као апсолвент прелази у Софију на Академију примењених уметности где је и стекао звање академског сликара-сценографа.
,,Једина неостварена жеља из младости ми је чувена ,,прашка школа“. Конкурисао сам само једном и био други, верујем да бих успео да сам се потрудио. Али, ето, врло брзо по дипломирању имао сам прву самосталну сценографију за дечју представу ,,Кекец и Мојца“ у Кумановском позоришту. Врло драгоцено искуство стекао сам у Македонској радио телевизији, у Народној редакцији чији је тада уредник био Петре М. Андреевски. У тој кући сам за две године осмислио сценографију и костимографију за преко 60 пројеката различитог жанра.
У Македонску оперу и балет дошао сам 1978. године после извођења сценографије за Вердијеву оперу ,,Бал под маскама“. На том пројекту сарађивао сам са великим именима: Милком Ефтимовом, Аном Липшом, Симеоном Гугуловским и другима. Критика је високо оценила мој рад, а касније радећи на свим Вердијевим операма (осим ,,Аиде“) стекао сам и репутацију. Мислим да сам свој креативни максимум дао у ,,Трубадуру“, ,,Риголету“, ,,Травијати“, затим Штраусовом ,,Циганском берберину“, ,,Слепом мишу“, Маскањијевој ,,Кавалерији Рустикани“, свакако и балетској представи ,,Дон Кихот“, говорио је Трајановић.
,,Есмералда“ је Трајановићева јубиларна 30 представа (2006), а сценографско решење за овај балетски спектакл било је, по оцени критичара, његово највише уметничко достигнуће.
,,Мотивација ми је био роман Виктора Игоа по коме је ово дело рађено, затим љубав – вечита и неисцрпна тема у уметности као и грандиозна грађевина ове цркве. Сцена је била толико реално предстваљена да су гледаоци имали утисак да се заиста налазе пред Богородичином црквом у Паризу…
Неизбрисив траг голуба ,,Превртача“
Није било прославе Светог Саве и Видовдана да се Живојин Трајановић није ангажовао на припремама и реализацији тих свечаности. Наши суграђани још памте наступе гостију из Београда, професора клавира Николе Рацкова, глас Оливера Њега, наступе Лепомира Ивковића, Љиљане Благојевић и других првака српског Народног позоришта који су гостовали у Скопљу, Тетову, Битољу, Валандову, Куманову, првих година по распаду бивше државе.
,,Не могу да завршим овај разговор а да не споменем значајан културни догађај за Србе у Македонији, 2006, односно дуодраму,,Превртач“ младог аутора Ненада Вујадиновића. Њоме су глумци после дужег времена проговорили на српском језику и означили почетак рада позоришта ,,Српска сцена Нушић“. На том пројекту сарађивао сам са београдским режисером Синишом Павићем што је дало додатну снагу самој представи. Сценско решење је било велики кавез, симбол изолације човека у туђини, заљубљеника у голубове који су му једина разонода…
Живојин Трајановић је своје сценографске радове излагао на бројним домаћим и међународним изложбама. Као најзначајније издвајао је Међународни тријенале у Новом Саду, 1984. до 1987., затим Прашки квадринале 1987. и мајску изложбу у павиљону Цвијета Зузорић у Београду. Поводом 40 година уметниког рада изашла је монографија ,,Сценографско дело Живојина Трајановића“ вредно дело професора Владимира Величковског.
Нена Ристић Костовска
(Коришћени делови интервјуа за Слово бр. 26 2010. године.)
