Сеобе као судбина
У музејској тишини своје долине, као неми сведоци прохујалог времена, стоје импознатне куће грађене у византијском стилу. Углавном су правоугаоног облика, зидане од клесаног камена и цигле, понекад приљубљене једна уз другу. Лицем су окренуте на југ и југоисток и све имају по два или више спратова. У приземљу су просторије за чување стоке, такозвани клетови, док се на спратовима налазе просторије за живот породице. Централно место и симболичко значење има огњиште које се налази у великој просторији на првом спрату. Ту се одвијао породични живот. Лево или десно од огњишта или на следећем спрату су просторије за спавање. Све куће су простране и широке и имају врло лепе дрвене чардаке. Собе су опремљене дрвеним креветима, ниским столовима које називају софрама, а ту су и неизбежни троношци. За чување одеће и даље стоје старински дрвени ковчези. А где су људи?
Према попису из 1961. године село Чучер је имало 106 домаћинстава и 518 становника, а 1970. 79 домаћинстава на чијим адресама нема становника, административно су пренети у ново село Сандево. Ипак, на вековним огњиштима до пре десетак година живели су последњи сељаци који нису желели да се помере са кућног прага.
Према предању, ово село је лежало мало даље, код извора Шумљаковац. Ту се спомињу и прве породице Ливринићи и Кајевићи који су га основали, а остаци њихових домова и данас стоје на том месту. Људи овде знају своје порекло и радо говоре о томе. Наиме, староседеоци Срби овде су живели још у 13. и 14. веку, а можда и пре. После Косвског боја насељавају се Срби избегли са Косова. Са већим или мањим интензитетом насељавање је трајало до 1850. године. Највише породица је дошло из Сиринићког краја, из Штрпца, одакле су дошли Урдаревићи, из области Биначке Мораве, из села Танишевце дошли су Ливринићи, а из Бијелог Поља у Црној Гори Кајевићи. Из Качаничке клисуре, из села Ђурђевдол дошли су Качаниклићи. Да би заметнули траг Турцима који су их најчешће гонили због крвне освете, породице су узимале нова презимена, најчешће по имену дедова или краја из којег долазе. Најстарије фамилије Ливринићи, Џепићи и Кајевићи у зениту своје моћи имале су по 20 и више кућа у својим махалама.
Међутим, после Првог светског рата почела су масовнија исељавања из овог села, због недостатка путева, воде, струје. Други већи талас догодио се после Другог светског рата и трећи после земљотреса у Скопљу, 1963. године, развојем индустрије и изградњом савременог насеља у атару села.
Чучерчана данас има у Скопљу, односно Вучидолу, Карпошу, Новом Селу, Ђорче Петрову. Има их и у Београду, Панчеву, Јабуци. Има их у Словенији, Немачкој, Шведској, Француској. Ни прекоокеански крајеви нису били далеко. Своју лозу задржали су и у Канади и Америци.
Разгледање старе сеоске архитектуре омогућен је у оквиру трећег циклуса ,,Причаоница за децу и младе” који суфинансира Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Републике Србије. Том приликом полазници су обишли три села на Скопској Црној Гори. Тачније живописни предео на потезу Горњане, Бањане и Чучер.
