Нису криви мачићи и кучићи
Има једно две три године како је моја сека Стојка била у Београду на Свесрпски дечји сабор. Били су смештени у вршњачким продицама. Домаћица јој је била нека кул девојка. Потпуно урбана, београдска. Носила је поцепане фармерке, огромну кожну јакну са нитнама, имала је пирс на носу и ушима. Цела њена појава је била некако гломазна. Сви ти накити, дрангулије, па и она сама је била у посебном замишљеном свету.
Њени родитељи су били тамо неки уметници. Спавали су по цео дан. Јело се и пило сам инстант, а тањири и чаше су остављани свуда по кући. Чували су кучиће и мачиће, размажене преко сваке границе.
Једне вечери моја сека и њена домаћица су се вратиле кући и затекле сто препун тањира и остатака хране. Кучићи и мачићи су шетали по столу и јели. Моја сека их је одмах растерала, а једну трому мачкетину хтела је да шутне и избаци у двориште. Рекла им је да неће то да трпи.
Следећег дана домаћини су позвали сервис да им среди кућу и да им опере суђе. Моја сека им је рекла да живи на селу и да код нас на Скопској Црној Гори нема куће без кучета и мачета, али да они знају своје место боље и од људи.
Ниш – ни велики ни мали град
Пре две године гостовали смо у Нишу на турнир из теквонда. И ја и моја другарица смо први пут биле у том граду. Леп је. Ни мали ни велики. Има реку Нишаву. Људи су љубазни и много се шале.
Ми смо тог поподнева имале тренинг. После смо шетале градом. Кад смо се умориле хтеле смо да се вратимо у хотел, али заборавиле смо где треба да идемо. Пошле смо у једну улицу па у другу. Лево па десно.
Плачним гласом звале смо тренера да дође по нас. Он нас је питао где смо, а ми смо рекле да има једна река, али није Вардар, е тамо смо. Он се само насмејао и убрзо дошао по нас.
Саплетем се и паднем
Учитељица нам је рекла да ћемо да идемо на сајам књига и да треба да посетимо промоцију најновије књиге за децу. Ја сам хтела да седнем у први ред. Затрчала сам се и пала на под. Сви који су били ту слатко су се насмејали. Сви из разреда су почели да ме зезају. Чини ми се да сам имала најцрвенију боју на лицу. Нисам знала да устанем, толико сам се збунила. Било ме је срамота. Срећом, другарице су ми помогле да устанем и да се исправим.
Свећица мора да се дува
Имам две сестрице, две голубице. Тамара је старија. Јована млађа. Ако је зовемо Анђела, нећемо погрешити. Ја сам у средини. Брат. Сви волимо славе и празнике. Мама спрема све најлепше. Месо највише.
Моја сестра Анђа, право име Јована, чим види упаљену свећицу одмах мисли да је некоме рођендан. Наша кућа је у близини цркве Свети Спас па људи често долазе у цркву и пале свеће, а моја сеја мисли да су сви дошли да славе рођендане и хоће да пева и да дува свећице, а ако јој недаш, онда плаче. Исто то ради и на слави, чим види свећу и славски колач, одмах од маме тражи торту.
Деда Миле и његова нарав
Мој деда Миле има воћњак, шљиве, па ракију кува, а баба нервозна зуји ко мува. Деда радостан пева песме старе, уопште за бриге не маре. Баба приђе па му рече, Ајде, бре, Миле да идемо да примимо вакцине. На то деда скочи па каже: Немој, бре, баба какву вакцину, кад ја спремам своју медицину. Ако хоћеш иди сама. Баба бежи, а мени пршут ми нарежи.
Оде баба, деда сота и даље математика је проста. Поче деда да пијуцка из шерпице, једну, другу, трећу па је мало и задремао. Ето мени прилике да га мало зезам па ти викнем на сав глас: Устај, деда Миле, изгореше шљиве!
