Посвећена породици, увек спремна да поприча и да се нашали, седамдесетдвогодишња Јагода Чекаловић своје пензионерске дане проводи у породичном дому у селу Кучевишту окружена цвећем, баштом, воћњацима, пријатним комшијским разговором уз кафицу, и што је најважније, пажњом своје деце. У село на брду дошла је пре педесет и две године, у својој осамнаестој години, удавши се за годину дана млађег сина јединца у свештеничкој кући. Свој живот посветила је породици, подизању деце и непрестаној борби за одржавање и напредак домаћинства. Каже да је вредело, јер су њени синови успешни породични људи, а њихова срећа је њена највећа радост.
Лепоту данашње Скопске Црне Горе и њених села вековима су креирали управо њени људи. Различити по својим животним причама. Девојке за брак узимале су се из добрих домаћинских кућа, а много пута и из удаљенијих крајева, ,,чисто да се крв прочисти, боље је за потомство”, каже се овде. Тако су овде породично гнездo свиле младе са свих страна, из Пчињског краја, Криве Паланке, из Косовског поморавља.
Кућа Јагоде Чекаловић је поред пута за Побужје са леве стране где живи са млађим сином Гораном и његовом породицом. Њена непосредност и предусретљивост говори о томе да она има шта да каже, а њена смиреност да са њом може о свему да се разговара.
,,Овде сам више од пола века. Удала сам се 1972. године за сина јединца у свештеничкој породици. Била сам једва пунолетна, а мој Раде је био малолетан, имао је седамнаест година…Шта да се ради, нису нас ни питали, дошло време за удају и мораш да идеш, све је завршено преко ,,стројника” како ми овде кажемо…У мом случају то је била свекрова сестра…
Родом је из села Сув Орах на двадесетак километара од Куманова према Кривој Паланци, близу Страцина, где јој се отац населио после Другог светског рата из Пирота и оженио њеном мајком, девојком из Трговишта, са којом је изродио децу.
,,Мој брат се касније оженио у Мирковцу и дошао да живи у тазбини, на Скопској Црној Гори. Те године дошла сам код њега у госте за Прочку. То је велики празник овде код нас, па су традиционално долазиле на ,,поседок” девојке које су за удају. О свакој се знало какве је нарави, има ли ,,чеиз” да је изаткала ћилиме и исплела чарапе да дарује на свадби, какав је радник у пољу, да ли је кадарна да омеси, испече…Тражиле су се девојке способне за живот, од њих се очекивало да изроде и подигну децу, да чувају и негују старце, раде у пољу, поштују домаћина…Све то је оцењивала фамилија која је имала момка за женидбу…
Милан Чекаловић из Кучевишта је као свештеник службовао у Косовској Каменици, и Пећкој патријаршији, па је често због обавеза одсуствовао од куће. Зато је одлучио да ожени сина Радета, да га закући док је још млад. Рачунао је да ће се домаћинство обновити, ако се доведе вредна и способна девојка.
,,Сестра његова је рекла да познаје моју породицу, да је била код нас и да ме је видела како печем 25 векни хлеба за жетву…Само је рекла, ,,тој је за нашу кућу”, и моји су исто говорили ,,домаћинска кућа, имају имање” и готово, би свршено…Испросили су ме…После тога је свекар отишао у своју парохију, где је служио у двадесетак села, а ми смо остали у Кучевишту да градимо нови живот и да му пркосимо…
Године мукотрпног рада на њиви, обнављање домаћинства, изградња куће и окућнице, рађање и подизање деце…Непрестана борба да се стекне да би деци било боље, обележиле су живот ове жене.
,,Касније је Раде отишао у војску, а ја сам морала да радим за тројицу, ишла сам на њиву на кори хлеба и чорби од белог лука и оцта…То је било главно јело на жетви…Срећом овде народ воли да се шали, па сви ми који смо на њиви ручали ову чорбу, често смо говорили да мотика тражи лакшу храну, јер боље и лакше удара…
Касније сам радила ручни рад по наруџбини. На машини сам почела да плетем џемпере, јелеке, чарапе. Чини ми се да на Скопској Црној Гори нема човека коме бар чарапе нисам сплела у то време…После сам почела и да шијем…Сиромашна су то времена била, нисмо имали да купимо, него само о свечаностима, нађе се неко платно…Увече кад деца легну да спавају, ја узмем старе панталоне, распарам их и ухватим модел, до јутра према том моделу сашијем нове…Морам да стигнем на време, нарочито ако се правила свадба, крштење или нека свечаност…Мучила сам се за динар, радила сам на свећи, на месечини, али није ми било тешко, била сам млада…Ако неко није имао нисам му наплаћивала, трудила сам се да помогнем, да дам колико могу тамо где треба…
О свом животу на Скопској Црној Гори каже да je ту њено гнездо, ту су јој деца, једино жали што је супруг Раде умро млад, у 52 години и није дочекао да види како синови израстају у праве домаћине.
,,Све ми је добро и лепо, само ми је жао мог Радета. Није имао детињство, отац га је са сестром оставио код бабе и деде, једино му је тај период нашег брачног живота био срећан, кад су нам се рађала деца, кад смо женили синове, када су дошла прва унучад. Увек је био некако преостељив, знао је да попије, а то се одразило на здравље. Ове године је двадесет година од његове смрти… Ми жене смо отпорније на секирацију, ево радим по башти, па оставим то па уђем у кућу…Двадесетак година радила сам у Телекому као техничко особље, морала сам да устајем рано, да лежем касно…Ипак, волим да радим, морам да имам неку занимацију…Иако сам превалила седамдесету имам намеру да радим док могу…Имала сам неколико ,,спортских” повреда и операција на ногама, и на штакама сам ишла да средим башту, да спремим ручак, стално тешећи себе, ако ме боли нога, не боли ме рука…
Срећа човекова, нарочито мајке је у срећи и напретку њене деце, каже ова мудра жена. Када се дође у неке године живота и када се погледа шта се има, ако је човек уложио довољно љубави и напора, резултати неће изостати.
,,Имам два сина, старији је Тони а млађи Горан, имам две снаје Биљану и Светлану, две унуке и четири унука. Обојица су добри вредни домаћини. Старији има своју фирму из области грађевинарства, а млађи ради у полицији. Млађи син је велики заљубљеник у пољоприведу, обрађује 20 хектара земље, има засаде воћа, рибњак, воли животиње, има негде око 500 папагаја, међу којима су и они који броје бомбоне и разговарају, тако да нам је увек весело. Иначе, обојица су још у детињству стекла радну навику. Нисам их штедела, као петнаестогодишњаци ређали су камање у бунару, орали на њиви, радили све послове на имању. И снаје су ми добре, вредне, ту су из села из добрих кућа. Обе су завршиле факултете, сада се унучад школује и опредељује шта ће ко да ради. Задовољна сам, деца су ми вредна, ја сам свој живот посветила њима и мислим да сам успела да од њих направим људе. Ето, то је сврха живота, да као родитељ изведеш децу на прави пут…
Док се полако кривудавим сокацима села Кучевишта спуштамо са падина планинске лепотице Скопске Црне Горе остаје утисак о присутности правих породичних вредности, међусобном поштовању и посвећености њених становника.
Нена Ристић Костовска
Разгледница Скопске Црне Горе