Збирка путописа и репортажа под насловом „Записи из Македоније“, аутора Милутина Станчића, једног од оснивача и руководиоца Српског културно-информативног центра „Спона“ из Скопља, светлост дана угледала је током септембра 2023. године у издању Службеног гласника Републике  Србије

Милутин Станчић је професор македонске и јужнословенске књижевности и српског језика, а дипломирао је на Универзитету Св. Кирил и Методиј у Скопљу. Један је од оснивача Културно-информативног центра Срба у Македонији – „Спона“, где уређује часопис ,,Слово“ и информативни портал srbi.org.mk

Књижевност је његова преокупација из студентских дана, у Центру Спона јавља се и као креатор и модератор многих књижевних радионица где су обрађивани знаменити српски писци,  као и дела македонских аутора превођених на српски језик, а организовао је и бројне трибине, песничке сусрете, изложбе, дечје радионице, часове српског језика.  

Био је дописник из Македоније за лист Спорт, у издању Компаније Новости. Новинар у Македонској радио телевизији при редакцији на српском – Видик. Објављивао је текстове о знаменитостима и културној баштини Срба у Македонији у часопису Национална ревија Србија, Геополитика.

Задњих једанаест година са изузетним ентузијазмом учествује у раду организације Срби за Србе у организацији помоћи за социјално угрожене породице на територији Македоније.

Станчић је у два мандата био директор Управе за развој и унапређење образовања припадника малобројнијих заједница у Македонији,  а током првог мандата 2019, издејствовао је увођење изборног предмета Језик и култура Срба у основним школама.

Током свог активног дводеценијског прегалачког рада на очувањеу српског идентитета, језика и културне баштине редовно сте у ситуацији да „предочите“ нове приче о историјским догађајима, заборављеним или ретко спомињаним, а веома значајним људима, споменицима немим сведоцима тих догађаја…

Још као студент волео сам путопис. Мислим да је тај жанр огледало ауторове интиме и става према ономе што види и о чему пише…То је код мене некако проистекло од саме чињенице да сам непрестано обилазио места у којима живе или су живели Срби. Било да је то било трагом новинарских прича, или касније службено кроз посете школама и образовним институцијама, а у задње време бавећи се хуманитарним радом. Трагови тог битисања непрестано су ми излазили пред очима…Заборављени, напуштени, скучени, скрајнути, непризнати, свакакви…Почео сам тај свој доживаљај, те слике, ту сакупљену бол, да претачем у дело. Ти моји записи, односно репортаже и путописи постадоше одраз моје непрестане бриге о српском народу у Македонији. Тако се и дошло до тренутка да се та сведочанства укориче у књигу од 212 страна на којима је 40 записа. Иначе, своје путописе сам објављивао на порталу Споне srbi.org.mk и месечнику „Слово“. Неколико путописа је објављивано у Центру за српске студије у Бања Луци и порталу svetigora.com Док смо ту, споменућу да је књига изашла у издању Службеног гласника Републике  Србије, а уредник је Петар Арбутина.

У свом критичком осврту професор Максимовић са Нишког универзитета каже да је ово ,,књига надахнутих лирских записа о траговима заборављеног српског идентитета на простору Македоније“. Шта Ви као аутор кажете? 

Књига је на веома специфичан начин настајала, и повремено нестајала. Први записи и нека првична идеја лебди још од 2017., али су се јављале недоумице да ли издати, публиковати, у ком  издању, обиму. Касније је живот својим убрзаним током проламао и секао године, засеоке, и нове коте, ређале су се приче, мислим да сами наслови говоре о снажним струнама, симболици и семантици, кроз топонимски смисао, и све то проткано живим реалним људима, учитељима, клисарима, сељацима, академицима, свештеницима, пустињацима…Бакарно гумно, Гостивар, Богомила, Стровија, Тужним стазама Кајмакчалана, Псача, Кучевиште, Возом за Гостивар…То су те путничке слике, занимљиви људи и живописни крајеви Македоније. Осим тога користио сам бројне историографске изворе и сведочења, етнографске и географске студије о овом поднебљу. На тај начин, мислим да сам у доброј мери разоткрио трагичну судбину српског народа на простору данашње Македоније, иако је књига путопис, а не научно дело, изнео сам на видело и неке заборављене или скрајнуте историјске чињенице.

Посебну димензију ове књиге представљају записи о српским војним меморијалима на подручју Македоније, као што су Доња Цера, Штип, Крива Паланка, Кучково, Челопек, Романовце, Прилеп, Зебрњак, Кајмакчалан, Удово и сл. У својим написима називате их споменицима крајпуташима…

Порука споменика крајпуташа је универзална, то је опомена и остављам читаоцу да сам заокружи целину записа. Желео сам да фотографија проговори сама, а да име клисара одагна мистику и тугу, и да путник намерник одговори језиком неба, кроз своју крсну славу, кроз сакривени косовски мит, кроз слојеве сакривене, затрпане, а гласне… Ту је спомен школа са костурницом у селу Доња Цера, на путу Кочани-Македонска Каменица-Истибања-брана Калиманци, у којој су сахрањени војници и мештани погинули у Другом балканском рату 1913. године, затим спомен костурница у крипти цркве Светих Ћирила и Методија у Прилепу, гдје је сахрањено 1800 српских војника погинулих у ратовима од 1912. до 1918. године. Страдање 400 српских регрута из Првог светског рата у селу Рамне недалеко од Биљаниних извора на Охридском језеру, спомен костурница у Удову и много других о којима сам оставио запис…

Упечатљиви су записи о бројним средњовековним црквеним храмовима на простору Македоније: Свети Ђорђе у Старом Нагоричину, храм Светог Спаса у Скопљу, манастир Светог Преображења у околини Прилепа и сл. Посебно је надахнут Ваш запис о цркви Свете Богородице Перивлепте, која је позната и као црква Светог Климента.

Надахњују ме речи у рецензији професора Горана Максимовића па их користим и наводим као одговор…Наиме, ова црква је подигнута у 13. веку, а након преноса моштију светог Климента народ јој је спонтано дао назив црква Светог Климента Охридског Чудотворца. Захваљујући саветима тадашњег владике охридског и жичког Николаја Велимировића, велики српски научник Михајло Пупин је приликом свог другог боравка у домовини, тада Краљевини Југославији, 1921. године, наручио у Љубљани велико црквено звоно тешко 2.300 килограма и даривао га овој цркви. На основу увида и тадашњој штампи, пронашао сам податак о том поклону од 8. августа 1923. године у листу Јужна звезда у Битољу. Наведено је да је за израду звона Пупин платио 129.000 тадашњих динара. На звону је изливен напис који и данас стоји: ,,Михајло Пупин, професор Колумбијског универзитета у Америци. Божански звуци разнесите славу палих јунака и потомству причајте о њиховим великим делима. За пале хероје на Кајмакчалану, 1921. године.” Сачувани документи кажу да је темељ звоника освештан 10. јуна 1923. године, и да се то грандиозно звоно први пут огласило 7. јула исте године.

У својим путописима указујете и на знамените Србе са ових простора. Тако се упознајемо са гласовитим Дримколом, завичајем књижевника Анђелка Крстића. Међутим, ту има још људи који су мање или више познати јавности?

Познато је да је Дримкол дао многе значајне личности у области образовања, културе, војне историографије и спорта, ту су Цинцар Марко Костић и Цинцар Јанко Поповић из Доње Белице, породица Крстић из Подгорца, а међу њима Серафим Крстић, Стојан Крстић, из села Лабуништа, Ђорђе Дримколски… Из села Бороеца потичу Коста Шуменковић, добротвор и ратник, као и Матеја Шуменковић протојереј и народни првак. Из Лабуништа је порекло угледног професора Светомира Марковића, оца режисера и карикатуристе Дарка Марковића. Што се тиче Куманова, ту сам користио архивска документа из 19. века о делатности угледног проте Димитрија Младеновића. Кратово је било родно место чувеног професора и географа Стевана Симића…

Оставио сам довољно простора и за бројна сведочења наших савременика, који су упркос свему некако сачували своју националну самосвест, чак и за оне који имају измењена презимена… Уредно су поменути или су о њима су остављени кратки записи. Издвајам угледног домаћина Милутина из села Дебриште, старину Душана из Долгаеца, Томета Апостоловског и Драгишу Страхињића из Битоља, Трајка Каровчевића и Војислава Киранџића из Кучевишта, Митре Јосифовског из Самокова, Драгољуба Цветковића из Селемлије, Дарка Митевског из Каменице, као и Илију Ивановског из демихисарског села Вирова, који су аутохтони Срби са македонских простора.

Књига ,,Записи из Македоније“ је недавно представљена на Међународном Београдском сајму књига на штанду уздавача, а промоција ће бити уприличена у неколико градова у Србији, и Македонији…Поред уредника издања као промотори ће се наћи и сами саговорници, учесници путописа, сатрудуници на путу овог животног позива…

Нена Ристић Костовска

Пројекат: Разгледница Македоније