Живот је довео у Балкански Јерусалим који је сада њен град. Иза ње је богата професионална каријера, много људи, преокрета, одлука, догађаја – као за пет живота…
Охрид беше чаробан, а недељно сунчано поподне и рана јесен беху се ухватили руку под руку. Гужва поред пристаништа. Нигде слободног места да се нађе, а камо ли кафа турска да се наручи. ,,Људи су књига која треба да се чита с разумевањем”, рече таксиста и улови нову муштерију. На бициклу стиже и наша саговорница Лавинија Шувака. Жена у раним педесетим, широког осмеха и погледа на свет и изузетног наратива. Каже да јој је речитост од ветрометине живота, где је много пута била.
Име је добила од мајке, песникиње Радмилке Трифуновске из Скопља, а презиме јој ,,дадну” отац Ратко Шувака, математичар из Београда. Снажна осећања везана су и за млађег брата Симона који је њено ,,прво дете” и баку Даницу.
,,Мати беше човек од пера. Написала је кратку причу ,,Ноћ са Лавинијом” која је ушла у антологију ,,100 најбољих југословенских кратких прича”. Кад су се у Скопљу упознали са татом, заводница му је прочитала своју причу и тата се заљубио ко тетреб…Договорили су се да, ако им се роди ћерка, дадну јој име Лавинија…
Имам десет година старијег брата и млађег три године. Према млађем гајим мајчинско-сетринске емоције, јер сам од своје седме године почела да бринем о њему. Од домаћих задатака, до путовања авионом до Сарајева, преко одласка код лекара кад пробуши главу на игралишту до купања и заштите у школи и махали. Симон је моје прво „дете“.
Свежа су ми и сећања на баку Даницу Трифуновску из старе скопске махале Топаана. Време проведено у њеном дворишту и старој, сиромашној кућици која се цаклила је моје најтоплије и најнежније животно искуство. Прве другарице биле су ми Цуне и Магбуле са којима сам се играла бескрајно, као и куца Ђоше који је сведок тих догађаја. Од баке сам научила радост када некоме даднеш лепши комад клопе, било да је у другарству или породици. Такав беше и отац“.
Родитељи су се развели када је умро Тито. Отац се вратио у Београд, мајка остала у Скопљу. Тако је Лави детињство провела путујући, као билингвално дете.
,,Први одласци у дечје позориште „Душко Радовић“, посета књижари и куповина књиге по властитом избору, одлазак у зоолошки врт или биоскоп… све је то везано за тату, за мог безмерно вољеног Малог Принца – и за мој Београд. Живео је у Његошевој улици број пет, преко пута Југословенског драмског. Пренео ми је своју љубав за позориште и књиге. Што је помало чудно, јер је мајка Радмилка била песникиња и новинарка, а тата математичар. У то време, од татиног стана до Кнез Михаилове било је преко 20 књижара, а ми скоро па никада кад би ушли, нисмо излазили празних руку. Тату је било срамота да се само снева и да ништа не купи“.
У Скопљу су живели у „згради заслужних грађана“, где је мајка Радмилка, као писац и новинар, добила стан.
,,Ту је било пуно људи из јавног живота. Пикторескних ликова, рекла бих.
Порасла сам у породици генијалаца и веома умних људи. Књишких мољаца, заљубљених у новине. Памтим небројене дискусије о политици, друштвеним фенименима, култури. Било је ту свега, ко за пет живота…
Распад Југославије се поклопио са њеним одласком на факултет и тако од неколико љубави које је гајила, као декларисана Југословенка, изабрала је Југословенску књижевност и матерњи језик.
„Имала сам ту срећу да сам са својих двадесет година радила хонорарно као помоћник дописника Танјуга из Македоније. Била сам радосна кад бих у београдским дневним новинама угледала мајушну вест са југа некадашње заједничке државе и властите иницијале“.
Велика љубав која јој се десила у то време отелотворила се у њену срну Тијану на самом почетку студија. Малтене сама је одгајала своју ћерку, уз велику помоћ млађег брата Симона.
„До шесте године Тијана је расла уз мене, па се студирање развукло ко жвака. Од брилијантног студента постадох траљавотина која много ретко излази на испите. Нисам знала да могу ставити студије у мировање. Тек кад је Тијана кренула у вртић, ја сам набрзака и са много љубави, положила хрпу заосталих испита. Много дугујем професорки Добрили Милоској са моје катедре која се изборила да не изгубим право на студије због нередовног давања испита. Завршила сам са просеком, Тијана је кренула у школу и тек онда сам почела да радим. Добила сам прве преводе за часопис „Маргина“.
Први одлазак у банку, социјално осигурање и матични лекар, као и први трапави кораци у професионалној каријери, почињу тек када се разишла са Тијаниним оцем. Имала је 31 годину.
„На позив школске другарице Надице, која је у то време била уредница у „Просветном делу“ кренула сам да радим у једној од највећих издавачких кућа на просторима бивше Југославије, „Младинска књига Заложба“ из Љубљане. Бацили су ме у ватру, без претходног искуства. Преводила сам и уређивала прве велике енциклопедије на македонском језику. Пекла сам занат у ходу, а све што сам научила о процесу производње једне енциклопедије дугујем мојим великим учитељицама, уредници Иванки Боровац и Снјежани Сремић, обе из Загреба. Оборила сам све рекорде у Љубљани, а мало ко је знао моје најинтимније мотиве. То је била жеља да се моја ћерка не постиди мене и да јој покажем, да упркос речима њеног оца, да сам вредна и способна мајка пре свега, па онда и жена и радник. Имала сам повремене „екскурзије“ у свету телевизије и водитељства, као и књижевне вечери, симултане преводе, али и амалске послове…
У Аустралији је остала скоро три године. У манастиру на југу Македоније, осетила је питомост и љубав људи из Кашмира, Индија Ал. Највише љубави посветила је књигама, раду са децом и животињама. Кривудави сокаци искушења показују да све мање припада урбаној средини.
„Одлука да се преселим на село тињала је у мени још из младости. Од два стана која су нам оставили родитеља, ја сам малтене остала на улици…Кренула сам путем подстанара. Још деведесетих сам гледала страдање рођених Београђана који нису имали фамилију на селу. Мој Мали Принц, мој отац, беше један од њих. Гладовали су ти градски људи током деведесетих по Београду. Ти људи побише од глади и муке, Боже ме прости, градске голубове. Полицијски час током пандемије само је заокружио ту жељу. Спознала сам да нису слободни људи они који живе у гипс-картонским зградама, већ душе које живе на селу и које имају своју земљу“.
Захваљујући двојици адвоката из Куманова, Србину и Албанцу, Лавинија са осталим наследницима прадеде Блажета, коначно, после много година ,,шлајфовања” у месту, завршава процес денационализације.
„Хтела сам да купим парче земље у кумановском крају, или Србији. Бог је хтео да дођем овде, у Балкански Јерусалим – у Охрид. Помогли су ми драги пријатељи Љупчо и Кате. За саму жену која воли псе више од себе, без аута и без друге подршке, ово беше велико искушење. Одлучила сам да живим као кампер у шатору надомак хотела где сам радила као сезонски радник, све док не нађем свој комад земље.
Слава и хвала Једном Богу, отвори се и мени пут и после деведесет дана камперског живота, нађем и купим земљу какву сам хтела. То је у селу Лескоец, усред поља и воћњака. Неко каже недођија, а то је само на пет-шест километара од срца града. Идеално за животиње, моје драгуље, за мене и мој бицикл! Ко да је Један Бог хватао белешке ил читао жеље скривене у мом срцу“.
Фејсбук профил отворила је у нади да ће њена срна, њена ћерка Тијана – читати, јер живи у иностранству.
„Тако је то почело пре више од 15 година. Писање и постирање малтене сваки дан. Ко неки отворени, јавни дневник… Интернет ме никада није фасцинирао. Али, помисао да моја ћерка негде преко океана, на Харварду или у Њујорку, моћи да прочита мој светоглед, да види наше филмове које смо заједно гледале, музику коју смо слушале… Та мисао је будила у мени нагон да нешто из себе буквално проспем. Биће непоштено с моје стране ако не кажем да је то изашло из тог првог оквира да ме очи мог детета читају. Мој профил је отворен и свако може ту да сврати, ко у дневну собу…
Док корачамо калдрмом Лавинија говори о свом новом животу у Балканском Јерусалиму. Каже да је верник и да често посећује храмове. Овде је нашла и сродну душу после много година трагања…Воли књиге којих има око пола тоне и животиње, пре свега псе.
Пројекат: Разгледница Македоније
Нена Ристић Костовска
