Шестогодишњи Арсеније Станковић из Кучевишта првог септембарског јутра први пут је прекорачио школски праг. Насмејан и узбуђен, у пратњи оца Радована и мајке Кристине, стигао је у школу у свом родном селу. Као један од само троје овогодишњих првака у настави на српском језику, наставља путем којим се у његовој породици иде генерацијама.


Под кровом велике, лепо уређене породичне куће, у селу Кучевишту, на Скопској Црној Гори, недалеко од основне школе, живе браћа Радован и Срећко са својим породицама. Обе породице имају по троје деце, која су основно образовање или завршила или су још у настави на српском језику. Породица млађег брата Радована је ових дана у „шкољу“ испратила своје најмлађе дете Арсенија који је ове године један од три ђака првака у одељењу са наставом на српском језику.
„Одлука да се сва наша деца школују на матерњем српском језику није случајна. Ја сам у основној школи имао српскохрватски језик као обавезни предмет, а супруга Кристина је завршила основну школу на српском језику. Старије девојчице Анеђела која сада иде у средњу школу и Теодора која је трећи разред такође су завршиле на српском. И братовљева деца су завршила на српском, а снаја ради у школи у одељeњима на српском језику где предаје енглески. Ето, видите, сви смо некако повезани и предодређени и мислимо да је то најбољи избор и за нашег најмлађег Арсенија…Увек смо имали одлично искуство и то је било најважније, каже отац Радован.
Он је са супругом Кристином првог септембарског јутра допратио сина у школско двориште на свечани пријем ђака првака у жељи да са њим подели узбуђење због почетка новог животног поглавља.


Иначе, Арсеније је најмлађе дете у породици које одраста уз две старије сестре — Теодору, ученицу трећег разреда и Анђелу, која похађа други разред средње школе. Њихово школско искуство дели и њихова мајка Кристина која је једна од првих генерација у одељењима на српском.
„Гледам овај данашњи свечани пријем ђака првака и сећам се како је некада било пре тридесетак и више година. Моја учитељица је била Слађана Ацковска. Те године је узела први разред и ја сам за њу емоционално везана. Касније је учила нашу старију девојчицу Анђелу и то је вероватно и било пресудно, а сада учи нашу млађу ћеркицу Теодору која је трећи разред. Са њом смо провели много година у одрстању и описмењавању наше деце. Пружила нам је најбоље и због тога смо јој захвални. Она у шали увек каже да су јој наше девојчице школски унучићи, а нама је то драго.
Арсеније је код учитељице Дарије Ковачевић која је такође искусан педагог и у овој школи предаје више од три деценије. „Пријем је био срдачан и топао Арсеније се понашао као код куће, има добро друштво – другарицу Дарију и друга Новака…Услови су одлични, уџбеници су спремни и све је на свом месту. Као родитељи надамо се најбољем, додаје Кристина.


Искуство Арсенијеве старије сестре Анђеле показује да прелазак из наставе на српском на наставу на македонском језику не мора бити тежак. Након што је основну школу завршила на српском, уписала је Средњу стручну школу „Здравко Цветковски“, где сада похађа други разред. Иако се настава изводи на македонском језику, Анђела каже да се брзо и лако прилагодила новом школском окружењу. Већ има јасне планове за будућност — намерава да студира архитектуру у Београду.
„Није ми било тешко да се прилагодим настави на македонском језику. У школи нас има из свих крајева Македоније и свако је од куће донео свој језички код. Било је много анегдота због разлика у говору. Сећам се, једном смо ишле према школи и другарица ми је рекла: „Ај, да касниме…“ Погледала сам у телефон и, видевши да имамо довољно времена, одговорила: „Не мора да каснимо, имамо времена.“ Савила се од смеха и рекла ми: „Док се споразумем с тобом, цркох гладна’“, присећа се Анђела.
Она са оцем Радованом, који се бави производњом намештаја, редовно посећује сајмове и догађаје повезане са архитектуром. У слободно време бави се спортом и чланица је КУД-а „Вук Караџић“ из Кучевишта.


Међу ученицима који су пригодним програмом дочекали нову генерацију првака била је и Арсенијева сестра Теодора, ученица трећег разреда. Она је на свечаној приредби рецитовала песму „Ђачка заклетва“, па је Арсеније насмејан и охрабрен кратко рекао „Волим што идем у исту школу у коју су ишле и моје сестрице“, и ушао у учионицу.


Некада је унастави на српском језику у селу Кучевишту било по петнаестак, двадесетак, па и више ученика у једном одељењу. Уџбеника није било, чекало се да се пошаљу из Србије или да учитељ сам осмисли наставну јединицу и путем диктирања учeницима обезбеди неопходна знања.
Данас су услови за наставу бољи него икада. Учионице су уређене, постављена је нова интернет мрежа, а уџбеници и наставна средства су обезбеђени. Ипак, број деце је све мањи: у настави на српском језику укупно их је 28. Дакле, уписано је само три првака, у другом разреду је (2) двоје ученика, у трећем такође (2) двоје, у четвртом (3) троје, у петом (6) шесторо, у шестом (2) двоје, у седмом разреду нема ученика, у осмом (4) четворо и у деветом разреду (6) шесторо.
Искуство породице Станковић показује да настава на српском језику није избор који дете удаљава од средине у којој живи, већ темељ са којег оно сигурније учи, развија се и упознаје друге језике и културе. Одлука Радована и Кристине ослања се на искуство породице која генерацијама чува матерњу реч кроз образовање, а Арсенијев радостан полазак у школу потврђује да тај пут може да се настави. Заједно са Новаком и Даријом, он није само један од троје првака — њих троје су знак да настава на српском језику има будућност. Та будућност почиње рођењем сваког детета, његовим одрастањем уз матерњу реч и одлуком родитеља да та реч постане и језик знања. Нека њихов пример охрабри и друге родитеље да својој деци пруже прилику да уче на матерњем језику, јер сваки нови ученик не испуњава само једно место у школској клупи, већ чува језик и продужава живот целе заједнице.
Нена Ристић Костовска
