Када говори о фудбалу, Дејан Кајсторовски Џери не прича само о спорту. Говори о детињству, пријатељству, локалним турнирима и сну који је остварио наступом за футсал репрезентацију Македоније. За њега је свака утакмица много више од резултата – то је начин живота.
Сунце се већ сакрило иза брда код Мирковца па је наступила пријатна хладовина и свежина. Са оближњег игралишта чује се познато тапкање лопте које прати пригушена мешавина дечачких гласова. Игра је то која не мирује ни тренутка… Са трибина допиру повици навијача, углавном девојчица које будно прате сваки потез својих фаворита… У селима Скопске Црне Горе људи се добро познају. Довољно је да поменете фамилију или надимак и брзо ћете стићи до човека кога тражите. Дејан Кајсторовски Џери је млад породичан човек из Мирковца и запослен је у Општини Чучер Сандево. Каже да се у свом послу посебно залаже за развој спорта, подршку младима и унапређење спортских садржаја. Зато га, нарочито у сезони сеоских турнира, готово свакодневно можете затећи тамо где је фудбалска лопта – као организатора, играча или навијача. Улагање у спорт за њега значи улагање у здраву будућност деце и омладине. Његов циљ је да кроз спорт промовише позитивне вредности и да својим примером подстакне младе генерације да се баве физичком активношћу и здравим начином живота.
За разговор смо изабрали право време одржавања локалних фудбалских турнира и право место – спортско игралиште у селу Мирковцу где је, како каже, потрчао за лоптом чим је проходао, где је сваки слободан тренутак користио за тренинг и дружење са екипом, и где сада редовно доводи свог синчића да и он осети чари фудбалске игре. Каже да су му велики узори били Кристијано Роналдо због невероватне радне етике и дисциплине, као и Роналдињо због креативности и осмеха којим је пленио на терену.
„Са друговима сам бициклом ишао из села у село, свуда где је било турнира за играче до 15 година. У Кучевишту смо својевремено освојили прво место, дали смо себе на терену, играо сам у старкама од 150 денара, које ми је мајка Лила редовно куповала на Пит Пазару, а тек са осамнаест година сам купио прве праве патике за фудбал од новца који сам добио за рођендан…Било је то 2010. године, ту негде…Сећам се био је један јак турнир у оближњем Дељадровцу, организација велика, конкуренција јака, судије строге, а цело село се сакупило да гледа. Ми смо довели своју публику, другове из наших села…Навијачи су толико галамили да је свако ко је пролазио туда, гледао у чуду…Ми из Мирковца смо били бољи, бржи, ефикаснији и победили смо…Можете замислити каква је то слава била …победа на гостујућем терену и то у Дељадровцу које важи за једно од најјачих у скопским селима… Брзо затим, играо се турнир у малом фудбалу у Кучевишту. Е, од тада сам почео да играм у екипама за одрасле, освојио сам награду за најбољег играча у веома јакој конкуренцији… Код нас се стварно игра фудбал…
Дејан каже да је за успех на терену најважнија упорност, рад, дисциплина и љубав према спорту. Таленат може да помогне, али без свакодневног рада нема резултата. Мали фудбал има своју посебну чар, сви играчи учествују и у нападу и у одбрани, зато је игра много динамичнија и захтева велику физичку и тактичку спремност, а наступи за репрезентацију представљају остварење сна сваког спортисте.
„Данас играм за Железарец, а током каријере освојио сам велики број награда на турнирима широм Македоније. Посебно сам поносан на признања за најбољег играча и најбољег стрелца, као и на бројне пласмане међу прве три екипе. Ипак, један од највећих успеха у мојој каријери свакако је наступ за футсал репрезентацију Македоније, када ми се остварио највећи спортски сан, а то је да браним боје своје земље. Било је то 13. априла 2022. године против селекције Француске у Скопљу. Утакмица је била веома узбудљива, пред пуним стадионом играло се до последњег даха, постигнуто је осам голова, пропуштене су многе стопостотне прилике. Иако смо изгубили резултатом пет према три, био је то мој звездани тренутак, јер сам постигао други гол за нашу репрезентацију. Тако сам уписао своје име међу ретке спортисте из Скопске Црне Горе који су наступали за националну селекцију. То је велика част за сваког спортисту, а посебно сам поносан што сам био једини представник наше општине на том нивоу такмичења.
Мали фудбал има огромну улогу у повезивању младих људи и промоцији спортских вредности. Нема сумње, локални турнири представљају прилику да се покаже таленат, стекне искуство и развије спортски дух.
„Знамо да професионални фудбал данас представља огромну индустрију са великим улагањима, огромним новцем који се троши на играче и све што иде уз фудбалску лопту. Али притисак је огроман… Наравно највише се памте утакмице које су решаване у последњим секундама и тренуцима када је дошло до преокрета у резултату, аутоголова, извођења корнера, слободних удараца. Са друге стране, локални фудбал и футсал има све то и много више од тога, овде се чува она искрена емоција, блискост са публиком и љубав према игри због које смо сви потрчали за лоптом. Добар, страствени фудбалер овде ужива у игри, публика је увек активан играч, поготову у финалу. Зато сматрам да је потребно непрестано улагање у спортску инфраструктуру и организацију квалитетних такмичења како би млади имали што боље услове за развој.
На крају разговора питамо колико му значи подршка породице. Осмех не крије. „Породица ми је највећа подршка и мотивација. И сами знате да су у нашем крају породичне везе веома чврсте и очуване. Много ми значи што мој брат Срђан са супругом и њихове три девојчице такође живи овде. Свако има своје огњиште што се каже, деца нам заједно одрастају, подршка оца Воислава је увек ту и тако…Лепо се живи…Без њих би било много теже ускладити спортске и пословне обавезе. Ја и супруга имамо дечака од две и по године и волео бих да заволи спорт, не само због резултата, већ због вредности које спорт доноси а то су дисциплина, поштовање, пријатељство и здрав начин живота.“
Док напуштамо игралиште у Мирковцу, Дејан остаје поред терена, пратећи дечаке који јуре за лоптом. Он не мери успех бројем голова и освојених турнира, већ верује да су највеће победе оне које остају после последњег судијског звиждука – када играчи наставе да трче за лоптом, а спорт остане место дисциплине, пријатељства и поштовања.
Нена Ристић Костовска
Фото: Приватна архива