Четрдесетогодишњи Тони Пигуловић из села Кучевишта је добровољни давалац крви, за десет година своју нулта позитив дао је тридесет и два пута са намером да некоме помогне да се излечи или да спаси живот. Ради као ватрогасац и радује се што му је и посао повезан са хуманошћу, јер како каже, посао ватрогасца не почиње и не завршава се гашењем пожара, већ има пуно других изазова, а у најтежим ситуацијама спашавају се туђи животи по цени властитог.
Кад се Побушким путем крене на север, за Скопску Црну Гору, путује се пределом нестварних природних лепота. На улазу у село Кучевиште или Кучевиста како га старији мештани називају, са десне стране налази се нови храм посвећен Преподобној Параскеви, понос Кучевљана, место где се слави вера, а лево су прве куће…Неки човек који је послом кренуо у поље рече „туј је кућа на Тони, туј су они, идите“, само што смо крочили у двориште у сусрет нам изађе млад, висок човек, само што је почео четрдесете, домаћин ове куће, Тони Пигуловић, који у шали додаје да је веома срећан, јер живи у кући лепотица, а то су његова мајка Лепа, супруга Ирена и ћерке Тамара и Теа.
Тони Пигуловић се присећа своје младости када се дивио храбрим људима који без двоумљења одлазе на места са којих сви остали беже. Пресудни тренутак је био када је у комшилуку дошло до пожара па је дошла ватрогасна служба.
„Гледао сам све то пред мојим очима и родила се жеља за послом ватрогасца. Касније сам се пријавио на обуку, прошао сам све тестове за психофизичку способност и почео да радим у тиму. У овом послу најважнији је тим чији чланови имају апсолутно међусобно поверење и морају бити на лицу места када је најтеже, све остало је споредно. Значи, ми долазимо када је хаос и безнађе, када је најтеже, а први задатак нам је да задобијемо поверење и постанемо снага на коју ће се остали ослонити. То је темељ нашег успеха. Иначе, као ватрогасац радим од 2019. године и желим да кажем да се наш посао темељи на сталном усавршавању, обукама, тренинзима. Нема простора за било какву грешку. Осим тога, стално нас прати неизвесност, јер никада не знамо како ћемо провести смену, а ради се у две смене по 12 сати. Осим пожара учествујемо у спашавању од поплава, при саобраћајним незгодама и слично, па се дешава да из ноћне останемо и у дневној смени. Чим обучемо униформу, спашавамо туђе животе, а ризикујемо своје, каже Тони.
Многи људи не знају са чим се, осим са густим димом и ватреном стихијом, суочавају ватрогасци на терену. Много пута извлаче људе из аутомобила, лифтова, спасавају децу и кућне љубимце, стара и изнемогла лица. Ти тренуци остају дубоко урезани у сећању.
„Улазио сам у станове где се од густог дима не види прст пред очима, ризиковао сам да будем повређен од рушења крова или слично, али она захвалност беспомоћне особе увек ми је давала снаге. Ето, на пример, у Чаиру у пожару десетоспратнице, због густог дима морали смо да радимо веома брзо. На мердевинама сам евакуисао преко 60 људи, без повређених и без жртава. У таквој ситуацији најбитније је да се опожарени објекат напусти у првим минутима, у првих два три минута, после тога, све је касно. Велики пожар у ЈП Македонске железнице када је горело преко 30 вагона и када је постојала могућност да нам се кров сруши на главе је био такође ризичан. Што се тиче спашавања људи који нису повезани са ватреном стихијом остаће ми у сећању једна девојчица на вагону под струјни напоном. Секунде се је делиле од живота…Била је као моја старија ћеркица, нисам могао да је гледам онако скучену и несрећну, морао сам да јој помогнем. Оно шту ћу такође памтити док сам жив, јесте прошлогодишњи пожар на Скопској Црној Гори, у нашој Општини Чучер Сандево, то је било отприлике у ово време, почетком јула месеца. Против ватрене стихије заједно са мештанима борили смо се три дана. То је било нешто стравично, нешто што сам први пут у животу видео, ватрени језици издизали су се и до 15 метара. Рођаци су ме непрастано звали да ме питају, звала је моја мајка, сестра, све док се телефон није испразнио, а онда сам угледао старију ћеркицу Тамару са још неколико дечака из села, изашли су да нам донесу воде и пуне телефоне, мислио сам да сањам…, каже наш саговорник.
Одговорност и пожртвованост, као и осећај хуманости, Тони је морао да савлада у младости. Оженио се млад, у 20 години вршњакињом из суседног насеља. Убрзо су постали родитељи и живот је кренуо са обавезама.
„Да, да, оженио сам се из велике љубави према мојој Ирени. Имао сам једва двадесет година, и она толико. Убрзо смо постали и родитељи. Морао сам да преузмем одговорност за породицу, да зарађујем, да устајем ноћу да љуљам бебу, ујутру раније да устанем да спремим све што је потребно за тај дан, Ирена је кренула на студије педагогије, требало је обезбедити услове за учење и полагање испита. Почели смо са изградњом породичне куће, јер смо одлучили да ћемо остати овде код мојих. Убрзо после тога, отац се разболео и умро па сам морао да бринем о целој породици и имању, а имао сам двадесет и пет шест година. Али, добро, имали смо подршку, ту у селу живи мој брат и моја сестра…. Касније нам је Бог подарио још једну девојчицу, нашу мезимицу Теу…Видите како је то у кући пуној лепотица… Осим тога и моја сестра има три ћеркице, а ујче је најмилији род…, додаје у шали.
У жељи да помогне човеку у невољи пре десет година постао је добровољни давалац крви. Било је то током божићних празника. Крв је тада била потребна мајци једне њихове пријатељице из села. Знао је да је нулта позитив и да може давати свим осталим групама.
„Желео сам да помогнем у том тренутку, знао сам да сам нулта позитив и да могу давати свим осталим групама. Касније ми је давање драгоцене течности постало нека морална обавеза, могућност да помогнем и на тај начин. До сада сам дао 32 пута и то најчешће чиним три до четири пута годишње, у складу са препорукама и могућностима. Важно је да је поступак потпуно безбедан и да нема места страху. Сам чин давања траје кратко, а може значити много некоме ко се бори за живот или опоравак. Најважније је доћи одморан, добро се осећати и имати жељу да се помогне. Осим тога, имам висок хемоглобин и повишено серумско гвожђе, па су ми и лекари препоручили да редовно дајем крв. Али, искрено, и без те препоруке бих то чинио. Крв може да даје свака здрава пунолетна особа до 65 године.
Професија и крвна група на нашим просторима ретко се повезују, док се, рецимо, у Јапану, овај податак обавезно има у виду, каже наш саговорник. Зна се да су у питању људи који могу свима да дају крв, а могу да примају само своју крвну групу. Краси их лидерство, предузимљивост, велика количина енергије и издржљивости, способност да остану фокусирани, као и продуктивност, одговорност, посвећеност, савесност, а све те особине наш саговорник има.
Сутон се полако спушта на обронке Скопске Црне Горе, а температура предвечерја лагано пада и припрема се за планинску прохладну ноћ. Тони нас испраћа низ улицу. Док се на растанку рукујемо, звони телефон, а на екрану се појављује насмејана тринаестогодишња Теа.
Нена Ристић Костовска
Фото: Породична архива