Недавно је у Скопљу објављен трећи роман Стојана Арсића под провокативним насловом ,,Лавица“. Представља природни наставак претходног романа „Грст љубов“ и прати животну причу младе докторке која се у вртлогу судбине бори за највредније – љубав и породицу.
Нашег домаћина Стојана Арсића једног од малобројних песника у Македонији који пише и на матерњем српском језику затекли смо у његовом дому у скопском насељу Керамидница, где окружен породицом ужива своје пензионерске дане. Подсећамо да је књижевној публици познат најпре као аутор неколико збирки поезије за децу и одрасле. Родном крају одужио се збиркама „Врање у срцу“ и „К’д се огњиште угаси“, које је написао на дијалекту Бориног Врања. Задњих десетак година читаоцима се успешно наметнуо и као писац прозе написавши три романа под насловом ,,Последната алка”, ,,Грст љубов”, а недавно је из штампе изашао и роман „Лавица“ као природни наставак другог романа писаног према истинитим животним судбинама.
Након успешне промоције у Скопљу, своје најновије дело представили сте у неколико градова широм Македоније. Каква је то прича? Шта је привукло читаоце?
– Прича је пре свега истинита. Писана је према истинитим догађајима. Радња почиње у дому Николајевих у Охриду, породици руских емиграната који долазе у град на језеру у периоду након Октобарске револуције, одакле потиче Вања, главна јунакиња романа. Затим прати стару охридску фамилију Пушкаревих, морално и материјално пропадање и духовно васкрснуће, као и племићку породицу Фјодорових у предграђу Москве где главна јунакиња најзад проналази љубав, али доживљава искушење и страдања кроз која пролази годинама у лавовској борби да сачува оно највредније, дом и породицу. Мислим да је читаоце привукла управо поента о смислу живота, породице, неприкосновеној љубави према деци, ближњима.
Главна јунакиња, докторка Вања доживеће две велике љубави. Прва је Невен, син градског олигарха, окован пороцима и подземљем, који проводи дане и ноћи за коцкарским столом у задимљеним охридским ћумезима. Неодобравајући такав начин живота Вања ће бити суочена са његовом бруталношћу, али и материјалним и моралним пропадањем…
– Тако је… Друга љубав је Сергеј, руски племић, окружен господством и богатством у предграђу Москве, али са тешким генетским бременом. Вања води тешку борбу најпре сама са собом, у покушају да одржи породицу на окупу, да својим синовима не ускрати родитељску љубав у тренуцима његовог душевног пропадања у лавиринтима московских душевних болница. У вртлогу немилих догађаја, где се Вања грчевито бори за опстанак своје породице, стицајем лоших околности бива невино осуђена на казну затвора. Њен живот у најсуровијим руским затворима даје посебну трагику овом роману. Ипак, међу затворским зидинама доживљава васкрснуће које ће је водити да истраје до краја у борби за поновно окупљање породице, што ће посебно красити завршницу романа.
Вању краси упорност, храброст и лавовска борба која је инспирисала и сам наслов романа. Како сте успели да нијансирате њен унутрашњи живот, њен духовни тренутак? Има ту и других ликова вредних пажње.
– Вања носи причу. Огромним напорима успева да извуче супруга из канџи опаке болести и да се посвети враћању деце у родитељски дом. Суочава се са комплетним бирократским апаратом велике Русије, где је пронаћи усвојену или збринуту децу, равно научној фантастици. Најзад, на обалама Црног мора, у Сочију, она успева да пронађе своје дечаке. Уз помоћ рођака успева да их врати. Радња се наставља у Охриду где Вања има ћерку Невену из првог брака и њеној срећи са младим руским пијанистом. Задње странице су посвећене заслуженој срећи главних јунака овог романа који након великих страдања и искушења успевају да се врате нормалном породичном животу.
Занимљиво, нема сумње. Осим тога све време радили сте записујући у свесци. Од првих белешки на основу казивања Ваше пријатељице, па све до завршнице романа.
– Добро, ја и припадам старијој генерацији… Писање на комјутеру има своје предности, могућност исправљања грешака, бољу прегледност. Рецимо, писаћа машина има свој карактеристичан звук, оно куцање…Ја волим мирис оловке, волим ноћ, кад се све стиша ја узимам перо…Нисам вам рекао да сам месец дана свакодневно по неколико сати телефоном разговарао са женом која ми је испричала ову причу. Будући да је биографског карактера не откривам њен идентитет. Мислим да не бих имао времена да брзо записујем да сам радио на компјутеру…
На роману сте радили пуних пет година. Према реакцијама читалаца успешно сте представили фабулу, односно догађаје и ликове постављене у две амбијенталне целине, Охрид и Москва.
– Тачно. Имао сам довољно времена да насликам 27 ликова, да уклопим догађаје у Македонији са догађајима у Русији. За то време сам увек нешто истраживао, дотеривао. Рецимо, страдање је нит која прати догађаје око главне јунакиње све до момента када се код ње јавља храброст, одлучност. Код многих ликова присутан је тренутак покајања, васкрснућа, одлуке…Мислим да је то привукло читаоце да читају мој роман Лавица. Јављају ми се људи са свих страна, поготово женски део публике има интереса за ову причу. Иначе, роман сам посветио својој ћерки Ивони Арсић и свим храбрим женама које у овом тренутку воде своје борбе….
Рекли смо на почетку да је Ваш роман Лавица природни наставак претходног романа ,,Грст љубов”. Публика као да је чекала наставак, односно срећан крај. Вероватно је и зато прво издање распродато у рекордном року, такорећи на самој промоцији.
– Знам да је тако. Свакодневно имам комуникацију са својим читаоцима, на друштвеним мрежама. Реакције су заиста позитивне, пишу ми људи који су прочитали дело, коментаришу, препоручују даље и тако… . Многи читаоци су ме питали да ли сам био у Москви, јер сам неке делове веома уверљиво описао…
Шта је било најважније у Вашем досадашњем књижевном раду?
– Да бисте написали песму потребан вам је тренутак инспирације, а да бисте написали роман треба да имате причу која вас је дотакла. О себи могу да кажем да поред тога што могу да се изразим речима, ја сам и изванредан слушалац. И у животу настојим да слушам приче о занимљивим људским судбинама и да те судбине насликам на свом „штафелају“, својим бојама…То ми је дар од Бога и ја му враћам обојено.
Нена Ристић Костовска
Фото: Приватна архива