Зелена сала – позната као марула, парадајз сос и љуте папричице у већим и мањим пластичним флашама од минералне воде, суве паприке „везенке“ добре за пасуљ и пролећну чорбу у време поста, ту и тамо по неки литар свежег крављег млека, мало кукурузног брашна за качамак, по која тегла домаћег меда, цвеће у саксијама или свеже убран букет, свежа домаћа јаја од домаћих кока које слободно шетају по дворишту и неизбежно „кромитче“ за салату…Све је то роба у малим количинама, али чиста и квалитетна…На Бит пазар и пијацу у Бутелу доносе је сељаци из скопскоцрногорских села којих је све мање
У Скопљу су пијачни дани одвајкада били уторак и петак. Било је то некада главно окупљање људи, симбол дружења, разговора, виђења, прилика да се сретну људи из околних села. Некада су старије жене у пролеће продавале везице зеља и коприве и расад за паприку и парадајз, а у касну јесен домаћу зимницу и свежи рен у теглама. А зими, чварке, мало ракијице и по коју вешалицу…
А онда су нам се десили препродавци са робом која не расте у нашим баштама, а за њима и супермаркети где паприка и парадајз могу да се купе током целе године и у десет сати увече. Полако се изгубио осећај заједништва, окупљања и пазарења свега и свачега, онако натенане што је и била суштина некадашњег пијачног дана. Сељака продаваца домаће традиционалне хране из скопскоцрногорских села некада је било много, баш као да су сви дошли на пијачни дан у Скопље, јер то је била вековна традиција. Сада их је све мање.
„Има нас још петоро шесторо који редовно долазимо…Раније овде ниси могао иглу да пустиш…од гужве си могао да се изгубиш…Продајем све што произведем у башти…Годинама сам продавала и на пазарчету у Бутелу, тамо нам је ближе, али роба теже иде…Ако сам тамо продавала 50 салата овде продам 200, јер има више људи…Овде на Бит пазару има више људи који разумеју како се тешко производи здрава храна…Ако је парадајз ти мораш сваки корен барем пет пута да вежеш, да окопаш, воду да му даш, да чекаш да сазри, па тек онда овде да га донесеш…пре тога њива мора да се оре, па да се сади…Али, опет ћу да кажем, има овде културних људи који разумеју тај посао, а има и оних који бурно реагују на цене…Ми сељаци знамо да им кажемо да дођу код нас да копају па да виде колико кошта…, каже нам Милица Василковска из Бањана, једна од ветеранки производње хране на традиционалан начин.
Осим тога што се баште све ређе саде по селима на Скопској Црној Гори, стоку скоро да нико и не чува. Домаћин из села Побужја из рода Ђаковци каже да у њиховом селу постоји само једно стадо оваца и једна или две краве.
„Чување стоке и производња здравог домаћег млека код нас је већ завршена прича. Ове генерације чак не желе да чувају ни кокошке да им не испрљају плочнике, а камоли крупну стоку…Не можемо да замеримо, то су сада нове генерације које су заборавиле мирис балеге, раде у граду, и кад дођу кући желе да се одмарају. Њиве су пусте, неизоране, непосејане…Најбоље се продаје за викендице и тако…
Мало испред, на тротоару, поређала се група младих пензионера. Продају своје производе из баште. Има свега. Кажу да су из Сандева и да су редовни продавци.
„На две недеље пред Велигден највише се продаје парадајз у флашама, сува паприка и кромитче, због поста. Следеће недеље домаћа јаја од кокоши које слободно шетају по дворишту, такву робу траже наше муштерије, а ми им доносимо. Знате како је, ми као пензионери и треба да имамо умерене физичке активности и обавезу, а једна башта је управо то. Осим тога обезбедимо здраву храну за нашу породицу, а вишак донесемо овде да продамо…, каже љубазна жена из рода Кајевића из Сандева.
Ови разговорљиви и духовити продавци домаће здраве хране у једном се слажу: лепо се сада живи у њиховим селима, има свега, и модерних домова, и превоза и све удобности. Свако има свој новчаник, ако ради имаће…И људи треће генерације из њихових села све чешће уживају, шетају се по грчким плажама, путују, а „Код баке на ручак“ иду редовно. Једино остаје носталгија за временима када се јела здрава храна, без пестицида, укусна и припремљена на традиционалан начин.
