Томислава Манића живу легенду македонске забавне музике публика препознаје по његовом безвременском хиту ,,Црвени рози за вас, мадам”. Свој радни век је провео као професор историје у једној скопској средњој школи. И данас, у дубокој старости он је пун енергије, активан је на социјалним мрежама, где често објављује догађаје из свог живота. У том смислу враћамо се на један разговор од пре двадесет година који је водио са поштованим колегом Миодрагом Ценићем, а обајвљено у тадашњем месечнику „Поглед“
Са Томом Манићем, Пироћанцем из Скопља, професором историје у пензији и певачем који каже да никада неће престати да пева, почели смо разговор његовим сећањима на Пирот.
У Пироту је први пут лупио у бубањ, тачније на столицу која је била прекомандована на ту функцију, први пут је у другом разреду гимназије запевао пред публиком не слутећи да ће највећи део живота и рада посветити песми и публици. И нормално је да певача питам о музичким почецима, о томе одакле му упорност и обдареност за песму и певање,одакле му до савршенства танани слух, осећање ритма и динамике и сценски наступ из кога избија прави каваљер, џентлмен посебног кова спреман да у сваком тренутку подари црвену ружу или каранфил. Подсећамо га на концерт поводом педесетогодишњег јубилеја када је на сцени Македонског народног театра више од три сата мушки одстојао на ногама, почео и до краја водио бриљантан шоу у коме су поред многих домаћих блиставих имена наступиле и легенде – Радмила Караклајић и Ђорђе Марјановић. И одакле му, после озбиљних здравствених проблема, када је био на ивици смрти, у позним годинама, снага да се опет усправи и у белом, црвеном или црном сакоу, са обавезном лептир машном, испољи такву уметничку снагу о којој и много млађи од њега могу само да сањају. Прекида овај хвалоспев и сасвим једноставно одговара.
„Моји отац и мајка су били врло музикални, иако нису имали неке школе. Имали су слуха и волели су да певају. Изродили су нас седморо деце. И сви смо певали. То је био мали хор у породици. Можда зато отац и није хтео да нам купи радио. Ми смо били замена за њега”, каже у шали.
У таквим условима растао је Томислав, шесто дете Љубице и Петра. Растао је у родном Пироту, поред Нишаве, пазара и Тијабаре, како пева у једној својој песми.
За време окупације певали смо бугарске песме, после ослобођења руске. После Информбироа почели смо да певамо шлагере. А до њих је било тешко доћи. Крали смо их углавном из филмова. Требало је добро слушати и памтити мелодију. Текстове смо писали ми, али мелодије су морале да се скину. Пре биоскопске представе морали смо да избегнемо дежурног професора на корзоу, па евентуално професора у сали.
Сећа се да је у оркестру основаном у другом разреду гимназије изборио место бубњара. У почетку, како каже, бубањ му је била столица прекривена платном. Касније му је отац од јагњеће коже направио бубањ, а набављен је и добош…
Оркестар није имао певача, па је Манић навалио да пева. Од малих ногу упоран борац, није одустајао и некако је прошао код другова. Убрзо се показало да не само што нису погрешили у избору, већ да је Манић био пун погодак.
Прву турнеју је имао са КУД „Предраг Бошковић Павле” и то од Пирота преко Тресибабе, Неготина, Бора, Зајечара, Књажевца, све до Ниша. Тада је певао песму из домаћег филма „Црвени цвет” коју и сада понекада певуши.
„На земљи рај нас чека, у писму пише том, кад мине ратна јека, саградићемо дом.
У башти наше среће, цветаће црвени цвет, за беду знати неће будући нови свет…
После тога смо прешли на скидање мелодија са радио Луксембурга. То је био опасан посао јер се радило о мелодијама са запада које су „могле да наштете омладини”. У то идеолошко време о томе се много водило рачуна и муке смо имали да пласирамо те мелодије које смо реконструисали на основу запамћеног. Није било магнетофона а ни плоча ни грамофона. Уво, и само уво.
Преко ноћи – звезда
Колико год да се трудио да заустави време певајући (Станите дани, станите године) они су пролазили брзо на игранкама, на „веселим вечерима”, „студентским сусретима” на којима је полако, али сигурно постајао прва звезда. Завршио је гимназију. Сестре су му већ биле на студијама. Отац Петар је решио да га пошаље код једне од њих, у Скопље. „Да би се избегло дуплирање кирије”. У Скопљу је 1952. године стигао путничким возом, са дрвеним клупама не знајући да се заувек вози у једном правцу. У граду на Вардару за непуних месец дана, захваљујући срећи и свом земљаку Милету Антићу Банзи, војном музичару, као чаролијом, обрео се на програму Радио Скоља, певајући уживо.
„Банза је знао за моју пиротску попиларност, да знам да певам и да сам жељан афирмације. Предложио ми је да покушам у Радио Скопљу. Тамо се знао са неким људима. Зашто да не покушам? Љубазно су ме примили господин Палфи и уредник народне музике Васил Хаџиманов. Био је ту и Драган Ђаконовски Шпато, „сећа се као да је то јуче било. „Одмах су ме пита шта ћу да певам. Рекао сам „Рибар плите мрижу своју”. Мелодију су почели на клавиру, ја сам почео да певам и ево не престајем више од педесет година. Већ сутрадан сам певао уживо на концерту који је преносио Радио Скопље. Добио сам огромне аплаузе. А и добар хонорар. Одмах сам јавио оцу да ме скине са списка стипендиста, јер сам почео сам да зарађујем. Могао сам чак да финасијски помажем сестру у Скопљу. Преко ноћи сам постао славан. Али ме то није занело. Напротив, дало ми је нову снагу. Убрзо сам почео интензивно да радим са Шпатом и његовим ритмичким секстетом, што је било од пресудног значаја да се определим да упоредо са студирањем учествујем у ударању темеља македонске забавне музике. А у том секстету били су Шпато, Бодо Николовски, Нино Ципушев, Ацо Васовски, Чешларов, Мики Асановић. Секстет снова. Већ тада ми је Шпато прорекао судбину – ти ћеш бити велики певач, али не и звезда југословенског размера због средине у којој си. Нисам га одмах схватио, но касније се показало да је у праву. Додуше имао сам шансе да пређем у Београд и покушам да из њега будем лансиран. Одбио сам, јер сам завршим факултет, желеода будем професор, а музика да ми остане као хоби. Тада нисам могао ни да претпоставим да ће ме глас служити толико одина. И нисам се покајао.”
Професор по мери ученика
Певао је на радију, али и на приредбама и по кафанама. Није му сметало да дипломира историју на филозофском факултету. Постао је професор а већ је био афирмисани певач. Ваљало се одлучити шта ће бити доминантније у животу, од чега ће се сигурније живети. Одлучио се за професуру. После дужег тражења посла запослио се у Средњој економској школи „Моша Пијаде” у Скопљу, у којој је дочекао и пензију. Потом је следио брак са Ђурђицом, па син Александар. Има унуку Љубицу и унука Петра. Срећан је деда.
Кажу да сте подучавали а не професоровали, зато сте увек били по мери ученика, којима је било непријатно да не знају историју, питам оно што сам сазнао распитујући се о њему.
„Тачно је да сам, као што кажете, подучавао. Настојао сам да будем прецизан, правичан и тражио сам да се зна. Нисам цепидлачио. Подстицао сам ученике да раде, да уче са разумевањем. Тамо где сам ја био разредни старешина, верујте, није било понављања разреда.”
Са телевизије сам скидао емисије Времеплов посвећене разним историјским догађајима, а чак сам и из Немачке добијао неке касете. У сопственој режији правио сам видео материјал за илусторвање предавања. Када сам имао неку методску јединицу, настојао сам да разбијем монотонију уобичејених података из уџбеника историје. Ученицима сам све приказивао на екрану. И ефекти су били сасвим другачији. Друго је када му ја кажем и он види, него да мора из књиге да научи. И то се допало моме факултетском професору историје до кога је допрла информација како радим. Слао је студенте на моје часове да скупљају искуства која ће по дипломирању и сами практиковати. Осим тога, у више градова Македоније био сам гост средњих школа из којих су ме звале колеге да на њиховим часовима практично демонстрирам свој начин предавања. И не кријем да сам задовољан што сам на овај начин дао свој допринос осавремењавању наставе историје”.
У школи је био на челу колоне хуманиста. Преко 40 пута добровољно је дао крв. Генрације ученика следиле су пример свог професора Манде. И на јубиларном концерту спопали су га као пчеле матицу, не одвајајући се од њега. Подучавао је и у контакту са млађим колегама. Додуше, они су знали да је Манда у темељима онога што они данас раде и зато су га поштовали. Међутим, поштовање је изазивала и његова непосредност, шарм, држање.
У забавној музици се не зна ко од кога краде
„Када смо почињали са забавном музиком нисмо имали никаквих корена. Александар Сариевски, Никола Бадев и други певачи народних мелодија, популарнији од нас у то време, имали су за собом прекрасну народну музику коју су интерпретирали на свој начин. Ми смо певали стране мелодије преведене на макеонски. Касније су почели да компонују многи аутори међу којима Ђаконовски, Слободан Николовски, текстове су писали Ђоко Георгиев, Јово Софрониевски, Јово Вељановски који је на грчку мелодију написао текст за песму „Кажи зашто ме остави”. Помињем Грке, јер они своју забавну мелодију темеље на народним песмама. Ми данас немамо македонску забавну музику. Уз часне изузетке, компонује се на основу музике са запада. Сувишно је да кажем било шта о надалеко познатом македонском фолклору и његовом богатству. И зато ми је несхватљиво шта се дешава са македонском народном музиком новијег датума. Новокомпонована македонска народна музика изгубила је много македонског. Просто се не зна ко од кога краде: да ли Босанци од Турака, Срби од Босанаца, или Македонци од Срба. Све се помешало тако да нема оригиналних карактеристика и више се игра него пева. И у Србији је исто. Само је Радио Београд задрао ниво и реноме са својим народним оркестром и певањем уживо. Осим тога, сада комјутером од бабе можете направити девојку. Та техника је толико напредовала да је довољно да вам се сними само боја гласа и машина после заврши све па макар били апсолутно немузикални. Наступ су на плеј беку и нико не може да открије да сте музичка незналица.”
За сам крај остављамо награде, а то су: „12 величанствених” 1992, „Оскар популарности” за најбољу касету. „Песме моје младости”, Награда македонске естраде за најуспешнији албум 1994. године, награда Естраде за 50 годишњи јубилеј, после тога „Буба мара”. За педесетогодишњи јубилеј препуна сала искрених обожавалаца и аплауза, „Као да су ми дали милион долара”, каже човек који је дошао из Пирота и за Радио Скопље снимио преко 350 мелодија. Крајем јануара добио је Светосавску повељу коју му је за животно дело доделила Уједињена српска заједница у Македонији.
(Поглед бр. 10, март 2005, Миодраг Ценић)