Васпитаван је у традиционалном православном духу где је породица светиња, а њени темељи љубав и поштовање. Кучевиште је његов дом и ни у једном тренутку није помислио да оде одавде. Тако су га родитељи учили, тако он сада учи своју децу…
Скопска Црна Гора је свето место, кажу њени људи и прекрсте се кад пролазе поред средњовековних храмова. Овде није тешко наћи некога, кућу нечију или сазнати о неком догађају. Сви ће радо помоћи, јер се сви међусобно познају. „Како не познајем Лепче, сви га познајемо, добар човек је, гледа си фамилију, мајку стару… Вредан је да ти кажу, и невеста му је вредна и деца…Сад ће он да наиђе од работу, у два има аутобус из град, можда га довезе колега…Рече једна бака опасана кецељом и оде својим послом…
Касних седамдесетих година, у селу Кучевишту, једна храбра жена по имену Верица привила је дечака на своје груди, знајући да је то дар од Бога и да ће му пружити мајчинску љубав и топли дом. Прихватиле су га и очинске руке, а звона на оближњем Побушком манастиру означише Свету Тајну Крштења Игора Славковића.
„Наша кућа је на пар корака од сеоске цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богоридице, у народу познате као Свети Спас, па ме прва сећања из детињства везују за играње са комшијском децом у њеном дворишту и даље према чесми и доле према реци. Сећам се да смо правили точкове од сунцокрета и по цео дан трчали око чесме. После су изашли пони бицикли и целе сезоне сам возио са расцветаним коленима…Чим се уморим и огладним идем право у кућу, тако смо звали засебну кућицу где се меси и пече хлеб и спрема јело или се зими суши месо. Мајка откине парче хлеба и стави унутра мало масти и посипе паприком, а зими обавезно парче меса. Тако сам увек у руци држао парче хлеба па сам касније и добио надимак Лепче по коме ме сви знају, а сада и мог сина Немању, објашњава Игор.
Док се полако спуштамо наниже према чесми на раскрсници која личи на трг или некадашње гумно, наш саговорник каже да памти да је ту осамдесетих година било неколико дућана, нешто као мала чаршија.
„У приземљу куће комшије Драги Рајчића била је бакалница, ту смо ми деца куповали шарене бомбоне. Мало ниже је грађевина који сви зову стара пошта.
За Божић овде ложимо ватру, комшије се окупљају, честитају празник…Овај део села окупља Славкове, Киранџиће, Нешкове, Ниниће, Рајчиће, Рајове, Усове…Само што је у моје време било далеко више деце и људи…
Стрмим путељком спуштамо се према Кучевишкој реци. Наш саговорник каже да је добро што смо га позвали, јер дуго се није спустао овом стазом доле ка реци.
„Овде сам лети долазио са друговима. Обично смо седели поред краљеве чесме. Ову другу чесму саградио је наш мештанин Горан Кољевић. Вода је исправна за пиће. Лети је овде нарочито пријатно, па људи седе на клупама…Жубор реке даје природну свежину ваздуху, а може да се стави и неко „скопско“ да се охлади, за мерак… Овде су осамдесетих година још стајале старе воденице. Било их је можда стотину, све горе до Кучевишког манастира и изнад њега. Готово да није било куће која није имала воденицу…Нажалост, урушиле су се… Било би лепо да се обнови макар део тих воденица, то би била права атракција за љубитеље природе и старина…
Постоје људи чије се приче не мере километрима које су прешли, већ снагом духа који носе у себи. Игор Славковић је одрастао и васпитаван у традиционалној православној средини где је породица светиња, а њени темељи љубав и поштовање.
„Све што је најважније и највредније у мом животу стаје у овај квадратни километар простора, од наше куће до цркве и раскрснице па доле до реке и назад уз литицу. Ту је моја породица, ту су моји другови из детињства, моја сећања. Наше куће су негде на 620 метара надморске висине и то је највиша тачка у нашем селу. Одавде се пружа поглед на Скопље, које се често и не види од магле. Али лети је увече небо препуно звезда, а ујутру небесно плаво…Ни у једном тренутку нисам помислио да одем одавде… Овде је мој дом, тако ме учила мајка, тако и ја учим своју децу…Где год да оду, овде увек могу да се врате…
Игор се венчао са Христином, девојком из Ранковца близу Криве Паланке. Била је то велика љубав која је крунисана браком 2005. године. Венчао их каже свештеник Звонко Аговски, његов друг из села, коме је то било прво венчање у служби…Добили су ћеркицу Тамару која је сада студенткиња права, па сина Немању који жели озбиљно да се бави механиком и најмлађу ћеркицу Јовану, која је још у основној школи.
„Сада живим свој сан…Волим кад смо сви код куће. Поготову зими…После ручка волимо да прилегнемо и тада почиње главна журка: најмлађе дете хоће поред мене, син поред мајке, мајка поред ћерке, бака поред шпорета. Топло ми је око срца кад их видим, све их волим, али ја једноставно морам да се одморим. Искрадем се у ходник и легнем на један кревет који сам ту оставио чисто да ми се нађе. Одмах затим осетим како најмлађе дете долази за мном, а старија деца откаче музику до даске. После неког времена све се стишава. Свако је на свом месту за спавање. Почињем да тонем у сан мислећи да ће ме коначно оставити да предахнем. Али не, после неког времена чујем меке старачке кораке …Мајка је, помислим и осетим како преко мене баца још два тешка ћилима, сигурно није нашла она два ћебета која сам јој сакрио пре неки дан…
Док се полако спуштамо мало ниже старе поште одакле пуца поглед на Скопље и околину, разговарамо о томе како је Скопска Црна Гора добро место за живот. Драго нам је што забележена још једна срећна породична прича о човеку који живи свој сан. Наш домаћин Игор Славковић Лепче, иначе познати шаљивџија у крају, поздравља нас пуним срцем и у полушали пита да ли је забележено да је Христина љубав његовог живота, јер ако није записано, заувек ће спавати у ходнику.
Нена Ристић Костовска
