Побужје се налази на петнаестак километара северно од Скопља, на надморској висини од 600 метара. Сече га пут који из Скопља води према Бродецу, Танушевцу и даље према Косову и Метохији. Једно је од најстаријих насеља не само на Скопској Црној Гори, већ и у широј околини. Записи о њему датирају из повеља краља Милутина и касније из турских записа. Легенда каже да су његови становници били побожни људи па је тако добило име. Посетиоце одушевљава својим кривудавим сокацима и старом архитектуром, као и богатим културно-историјским наслеђем из доба Немањића. Његови становници, углавном Срби и Македонци, носе осамнаест карактеристичних презимена и живе у три махале.
Децембарски кишан дан нимало не умањује Богом дане природне лепоте потпланинских села Скопске Црне Горе, нити лепоту онога што је човек створио уз Божји благослов. Напротив. Ваздух је чист и продоран, даје лакоћу покретима и бистрину мислима. Вијугав асфалтни пут води на север и брзо се стиже до древног Побушког манастира и цркве посвећене Рођењу Пресвете Богородице Црногорске како је овде називају.
„Наш крај је богат духовним вредностима. Нема човека који не зна барем неколико речи да каже о црквама и манастирима из доба Немањића којих овде има у изобиљу или о нашем пореклу. Након пензионисања као клисар служио сам десет година у сеоској цркви Света Петка и две године у цркви Свети Димитрија поред гробља. Сретао сам људе који знају да вреднују и диве се нашем богатству, а много пута они неупућени долазе и не познајући историју чуде се како овде живе Срби…Није чудно, него је природно. Овде је некада била српска средњовековна држава, а након Боја на Косову осамдесет година је трајало продирање Турака, који Скопску Црну Гору никада нису покорили у потпуности, па се верује да су се зато породице досељавале боље рећи склањале у овај крај и да су зато средњовековне светиње остале очуване. Касније, под притиском исламизације почеле су сеобе српског народа са Косова и Метохије, неки су отишли према Црној Гори, неки према Скопској Црној Гори, неки под Чарнојевићем на север. Задње веће миграције биле су у 18. веку под притиском качачких банди, народ се склањао…, каже Тодор Бојчовски Тоде, пензионер из Побужја.
У историјским књигама наводе се подаци да се Побушки манастир посвећен Пресветој Богородици Црногорској, спомиње у повељи краља Милутина, почетком 14. века, а село под именом Побужда спомиње се у 13., а као Пребужда у даровници краља Милутина у 14. веку.
Легенда каже да је турски цар Мурат непосредно пре Боја на Косову наредио да се изгради пут од скопског Арачинова преко падине Скопске Црне Горе и места Муратица, Цареве ливаде, Рамно, до Корбулића, Дебелдеја и даље до Косова поља. Изграђен је за седам година, а ту је прошла турска војска на путу за Косово.
Становници Побужја живе у три махале и свака одређује порекло својих станара. Старинци су у средњој махали и познати су као Дандарови, Шкакарови, потичу од истог претка Радићевци као и Кметови који воде порекло од Башчићевих.
,,Средином 19. века у овој махали постојала је велика кућна задруга која је имала преко 100 чланова. Њен старешина је био Стојан Башчићев, а осим њега било је још 18 мушкараца, ближих рођака, са женама и децом. Они су се кући окупљали само о крсној слави, Божићу или свадби. Иначе, живели су на планини, на бачилима са стоком, или по пољу, млиновима. Ова задруга је била веома моћна, богата. Имала је око 1000 коза и оваца, до 50 говеда, 15 до 20 коња, доста свиња и живине. Стојан је био веома способан старешина па су га позвали да буде кмет у селу. Он је прихватио и том приликом ова задруга се поделила на мање породице, а од тих 100 чланова настали су Кметови, чувена фамилија из нашег села, чији су чланови расути свуда по свету, каже Живко Кметовски, пензионер из Побужја.
Досељеници са севера и северозапада познати су као Качанички, доселили су се из Ђурђевдола код Качаника. У матичном селу живели су у кућној задрузи од 50 чланова. Једне године имали су четири девојке за удају па су Арбанаси дошли да их уграбе. Укућани су их одбранили вилама и секирама, али је четворо браће морало да се исели. Тако се један населио у Чучеру, други у Побужју, трећи у Љубанцу и четврти у Булачану.
„Велика фамилија су и Ђаковци који су досељени из Танушевца, од овог рода потичу Комненови у Кучевишту. Затим Бојчовци, а њихово старо име је Пупућевци или Поповци. Потичу од претка који је дошао из околине Призрена. Њихове куће у Побужју образују Поповићеву махалу, од њих једна грана су Јошеви. Затим Пупунови, Чивлачки и Дориови, они потичу из села Брест, из махале Малино. Куће досељеника са југа, из Тиквеша, су у доњој махали где су Трајанови, Чанкови и Јанкови. Мој отац Славко Мисердовић био је матичар и стално ми је причао да смо дошли из села око Биначке Мораве и да су и тамо живели у задружним заједницама од по 20 и више чланова. Од њега сам научио да у нашем селу има укупно 18 презимена, на ић, на ски или на ов. После Другог светског рата већинско становништво су били Срби да би се касније та слика променила. Сада млади поново враћају презимена својих прадедова враћајући се свом идентитету…, каже нам Живко Мисердовски.
Према задњем попису из 2021. године у селу Побужју живи нешто више од седам стотина становника. Тај број је негде на нивоу након Другог светског рата. Ипак, разлика је у томе што су се тада рађала деца, а данас слабије. Наши саговорници кажу да је у сеоској школи до четвртог разреда, педесетих година било 140 ученика у 4 разреда, а сада их има само дванаест.
,,Иако су услови за живот овде бољи него икада и домаћинства су добростојећа, млади ипак одлазе…Овде је чист ваздух, храна је здрава, људи дуго живе…До пре годину дана најстарији житељи су били Стоја и Петко Кметови, тридесето и тридесет и прво годиште, Живко Трајанов је жив, он је тридесет и треће годиште и једини у селу чува овце…Ипак је то неубедљиво за младе, слажу се наши саговорници.
Кривудави мирни сокаци крај којих се чује жубор потока и старе куће од клесаног камена стоје као неми сведок некадашњег начина живота, пружају мир и спокој, осећај припадности. Непосредно поред њих, често у истом дворишту изничу нове плански грађене куће млађих генерација, остављају утисак да је Побужје упркос свему, добро место за живот. Богато духовно наслеђе, бујна природа и предусретљивост домаћина говори о одличним условима за развој руралног туризма.
„Пре годину дана отворио сам Гостионицу Аутобуска 61, дали смо јој име по месту које сви знају. Где год да кренете, овуда морате да прођете па и да навратите…Радим са најстаријим сином и супругом, млађи синови помажу. Посвећени смо и задовољни резултатима прве године рада. Најбитније је да радимо оно што волимо и да можемо лепо да живимо од нашег рада. Иначе, током викенда и празника имамо живу музику, а увек имамо одличну храну и добро расположење. Гости могу то да провере кад год пожеле!“, рече нам самоуверено Марјан Говедаровски предузетник из Побужја који је недавно покренуо породични бизнис.
Људи овога краја одувек су гајили снажна породично-патријахална осећања, живећи око бројних средњовековних храмова. Краси их изузетна посвећеност породици и потомству. Тако је и у Побужју, селу побожних људи који поносно носе својих осамнаест презимена, и имају наду у боље сутра, уз Божју помоћ…
Нена Ристић Костовска
