Као петнаестогодишња девојчица ступила је у Кучевишки манастир Светих Арханђела Михаила и Гаврила, где је у замонашењу, у тишини и молитви провела шездесет година, бринући о манастирском имању. Била је вредна и предузимљива, отресита и упорна. За стоком, у пољу, у шуми – увек је била прва. Своје сељаке учила је вери, послушању, покајању. И то не речима, већ делом. Много пута била је оштра, али праведна – а увек строга – најпре према себи, а онда и према другима.
У манастиру Светих Арханђела изнад села Кучевишта на шумовитој Скопској Црној Гори свечано уз литургију многи верници прославише манастирску славу. Ове године, први пут без њихове игуманије Мати Марије која је овом манастиру служила 60 година. Њене речи и поруке препричавале су се од њених најближих рођака, пријатеља, комшија…Свима је остала у сећању као велики радник и праведник, а понајвише по томе што никада није желела да напусти ово свето место…
Правда Комненовић је рођена у патријахалној породици 1950. године у селу Кучевишту на Скопској Црној Гори. Њени верујући родитељи имали су четворо деце, три ћерке и сина.
„Моја сестра Правда се још у раној младости определила за живот посвећен Богу. У замонашењу је добила име Марија, многи су је звали Мати Марија, неки Мајка Марија, а неки и даље само Правда. У то време наш брат Велимир се замонашио у манастиру у Побужју и она је почела да га прати. Много пута је ноћу бежала од куће и долазила овде у манастир. Неколико пута је враћао кући, али она није могла да издржи. Најзад, отац је пустио да остане, а кући се вратио наш брат, јер је морао да помаже породицу. То је било средином шездесетих година и овде су биле две монахиње, једна Рускиња и једна Украјинка. Оне су касније отишле и од 1970. Правда је остала потпуно сама овде у шуми. Имала је само двадесет година, али довољно снаге и воље да на леђима понесе терет обнове запуштеног манастирског имања. Сећам се да су је људи из села често питали да ли се ноћу боји дивљих звери и лоших људи. Она је оштро одговарала: Нисам ја сама, Бог ме чува, светац ме чува…Бог ми је рекао да чувам манастир…и те њене речи често су се препричавале…, каже Дивна Пирковић, сестра игуманије Марије.
Блиске рођаке игуманије Марије, Виолета и Анета, често посећују овај манастир за који се сматра да је изграђен у периоду између Маричке и Косовске битке. Остале су у родном селу где имају своје породице, али традицију понету из родитељске куће – поштују, а тако уче и своју децу.
„Долазиле смо овде још док смо биле мале. Родитељи су помагали о празницима, а ми смо трчале по дворишту играјући се. Сећамо се да је Мати Марија увек била у неком послу и да је стално звала нашег оца Велимира, а њеног брата, да јој помогне. Имала је два прелепа коња који су вукли њену запрегу и тако је ишла свуда где је имала обавезе око манастирског имања. Нама деци је била још занимљивија касније кад је купила трактор и кад би прошла селом враћајући се из продавнице. Увек је имала бомбоне. Само би нам добацила кесу. А ми смо се радовали и трчали за њом…Ако је нема пар дана чекали смо је, недостајала нам је…
Иначе, била је велики радник – мераклија да уради, стоку да има, дрва да спреми, у манастиру све да буде на свом месту. Сећам се кад би дошло време за копање или брање винограда, или за брање дрва или неки други већи посао где би јој требала помоћ, она би одлазила у село, по кућама и само би кратко рекла:„ јутре сабајле у дрва ће идемо“…И сви су је слушали…Чувала је и педесетак оваца, музла, сирила сир…Имала је много живине…Водила је манастирско домаћинство као да јој је рођена кућа, кажу сестре, сећајући се живота игуманије Марије.
Отац Звонко Аговски у манастиру светих Арханђела Михаила и Гаврила, у народу познатом и као Кучевишки манастир, служи 20 година. О игуманији говори с поштовањем, наглашавајући њену посвећеност Богу и молитви.
„Мати Марија је шездесет година бринула о овом манастиру. Иако је била неписмена сеоска жена имала је довољно упорности и снаге да обнови манастирско имање. У времену када је она дошла, шездесетих година оно је било запуштено. Личним залагањем успела је да постави бакар на крову цркве и да замени кровове на свим објектима у комплексу, чиме их је заштитила у наредних педесет година. За конак на северној страни, Тетовски конак, како га овде зовемо, успела је да обезбеди средства у висини од 100.000 америчких долара и то посредством Министараства културе и Америчке амбасаде, тако да је тај објекат комплетно обновљен 2013. године и враћен му је стари сјај. Такође, у свим конацима и објектима промењена је столарија, кревети, душеци и све што је потребно за удобан боравак гостију. Овде сам двадесет година на служби и родом сам одавде, тако да могу слободно да кажем да је Правда, односно Мати Марија свој живот посветила Богу и молитви, да је на службама била изузетно редовна и ревносна и да је сво своје људско умеће и способност уложила у ову светињу, обнављајући и подижући њено имање. На тај начин одужила се генерацијама пре нас, а задужила оне који долазе. Обележила је једно време у нашем крају, на најбољи могући начин, онако како је знала и умела. Слава јој, рече нам отац Звонко Аговски, месни свештеник.
Сестра Ирина, садашња искушеница у манастиру провела је последње дане са Мати Маријом, овде на Скопској Црној Гори је однедавно.
„Мати Марија је била строга најпре према себи, а онда и према другима. Оставила ми је аманет да чувам овај манастир, боље него што га је она сама чувала. Иначе, до последњег часа је упражњавала молитву и пост. Лекари и сестре су рекли да је на крају имала само толико снаге да се прекрсти… Сахрањена је у порти манастира, десно од главне капије“.
Мати Марија се упокојила 6. августа лета господњег 2025. године. Уз највише црквене почасти сахрањена је у порти манастира коме је служила више од пола века. Биће запамћена као монахиња са најдужим стажом у МПЦ ОА. Њени најближи кажу да је имала жељу да посети Острошки манастир. Када су јој понудили да јој помогну да јој се жеља оствари, љутито је одговорила да не може да остави манастир ни један дан. Таква је била Правда.
Нена Ристић Костовска
