Финале XIX Меморијалног турнира у малом фудбалу „Љубомир Рајчевски – Рајче“ у селу Глуво, завршен је у суботу 13. септембра, фудбалским спектаклом у коме је победила екипа Профи-арт-дизајн Црешево, друго место припало је екипи Компаније Димовски, а треће екипи Шутка 1. Генерално покровитељство припало је Општини Чучер Сандево а наградни фонд је износио 350.000,00 денара. Овај спортски и музички спектакл привукао је публику свих генерација, а на трибинама је било око 3.500 људи
Меморијални турнир у малом фудбалу „Љубомир Рајчевски – Рајче“ организује се од 2004. године, у част некадашњег фудбалера ФК Вардар, према речима мештана, најбољег спортисте са ових простора. Овај традиционални спортски догађај стандардно окупља 28 екипа, не само из Скопске Црне Горе, Скопља, већ из целе Македоније. Популарност овог турнира није само у фудбалској игри, већ и у непоновљивим концертима и забавама којим се обележава крај овог спортског спектакла.
Док се трибине пуне гледаоцима, враћамо се на давну 2004. годину када су рођаци, другови и пријатељи Љубомира Рајчевског одлучили да у његову част организују овај меморијални турнир с циљем да се негује сећање на његове спортске успехе и људске квалитете и да се код младих развија спортски дух, пожртвованост, упорност. Сећање на прве организаторске изазове евоцирају кум Јовица Рајчевски и кумашин Сашо Јанкуловски.
„Рајче је наш заједнички рођак, пријатељ и брат. Он је највеће спортско име са овог простора. Добро је играо главом и левом ногом, имао је снажан ударац…Био нам је спортски идол… Често је долазио да нас гледа како играмо… Његова прерана смрт нас је погодила и желели смо да у његову част урадимо нешто што ће остати и за будуће генерације и за наше село, каже кум Јовица Рајчевски, један од иницијатора и репрезентативац у малом фудбалу.
Савремено спортско игралиште на коме се данас играју утакмице било је само асфалтирано, постављени су дрвени голови и неке поцепане мреже, донатори су обезбедили лопте…Сазидан је и импровизовани шанк од цигле, мало се дотерало…
„Ми мислешемо да ће да се пријаве 15 екипа, по једна две из свих околних села и да ће ту мештани да изађу да гледају. Међутим, река народа је почела да се слива око игралишта. Била је огромна гужва, кренуло је и старо и младо, мајке су гурале децу у колицима, друга деца су трчала…Први шут лоптом извео је син покојног фудбалера…Нисмо имали где да сместимо око 2.000 људи који су дошли. Друго, уместо планираних 15 пријавило се 39 екипа…, каже кумашин Сашо Јанкуловски на мелодичном црногорском говору, иначе велики ентузијаста и водитељ програма.
Од првих пара које су зарадили продајом сокова и сендвича изградили су шанк кућицу и она се користи и за потребе турнира и за потребе цркве, јер је ово двориште цркве Свети Никола и нико није ни помислио да каже реч против те одлуке. Веровали су да ће наћи новац за трибине.
„Трибине су нам биле потребне, под хитно…Размишљали смо ко да направи пројекат, причали смо и у болници где радимо. То је чула сестра чији је супруг статичар… И опет нам се срећа насмешила…Човек нам је израдио пројекат без динара. Био је то поклон од господина Саше Костадиновског из Трубарева, каже Јовица Рајчевски.
Чим je почелo копањe темељa село Глуво и сва друга околна села су помогла својим донацијама…Нашао се ту још један значајан донатор, Зоран Дескоски из Немачке, који је организационом одбору донирао Харко возило.
„Био је то комби, атракција, ено га и сада стоји у дворишту…Деца су трчала за њим као на филму…Ту смо имали и разглас за анимирање људи за прикупљање средстава за турнир. Били смо мало зезнути…Знали смо која песма где треба…Једном у Кучевишту видимо сељака, старијег чичу, где цепа дрва. Хтео сам да се нашалим с њим. Скренуо сам у његово двориште и само изустио „Ко то каже…Он се насмеја, опсова и изврте буђелар…После је дошао да види шта је то турнир“, препричава Јанкулоски.
Од прикупљених средстава самодоприноса изградња трибине је почела 2007. године. Мештани села Глуво, најмањег села у Општини Чучер Сандево, вредно су радили на копању темеља и припремним радовима.
„Обратили смо се тадашњем градоначелнику Војиславу Киранџићу за помоћ. Он рече да пара нема, али да бетон може да обезбеди предузеће Гранит, где општина има предмет који стоји у фиоци, али он не може да интервенише. Директор је био строг, љут и нервозан, по имену Страшо, а ми одлучни да идемо мечки на рупу…па шта буде…Водимо рачуна шта ћемо да причамо…Е, ту нас је дочекала она, Сузана, секретарица генералног директора, лепотица у сваком смислу. Видите, то је било скоро пре двадесет година, али ја лепшу жену у животу нисам видео ниту ћу да видим, вероватно…Ми се ту мало збунимо у жељи да јој што боље објаснимо зашто тражимо пријем код генералног…Оде она тамо да пита да ли ће да нас прими…Само што је ушла одмах је изашла…Само је кратко рекла…У понедељак у осам…, каже кум Јовица.
Тих дана на Скопској Црној Гори киша је лила као из кабла. Темељи се напунили водом, а пара и бетона ниодкуда. Неимари овог подухвата помислише да се ухвате домаће касе, али ризик је велики…
„Дочекасмо некако понедељак. Кум Јовица није могао да пође због обавеза на послу, па сам кренуо сам. Опет сам размишљао шта ћу да говорим, морам да га убедим некако…Отварам врата, Сузана чека на свом месту, много лепша него у петак…Почнем ја ту да причам како је наша намера да се деци и омладини обезбеде услови за бављење спортом и да је то много боље него да пију пиво испред коперације и боцкају саламу са вегетом…Те речи она је озбиљно схватила и рекла да сачекам. Ушла је у директорову канцеларију, а ја остадох да бројим минуте…Нема је, прошао минут, два. Након неколико минута она излази насмејана и каже ми: Нека је са срећом!
Сутрадан је стигла механизација и 152 кубика бетона за трибину. Јавила се и Сузана да се захавали на огромном букету са посветом који смо јој послали. То је био само делић пажње коју заслужује, јер она је наше село задужила за наредних 50 година, слажу се кум и кумашин.
Шта је најважније у овој причи? Најважније је што су трибине спортског игралишта у селу Глуво увек пуне, препуне у полуфиналу и финалу. На њиховим крилима славе се велике победе, тугују порази. И ове вечери немаше да буде тако, ако не беше статичар Саше, градоначелници сви редом, мештани свих села, бројни донатори који свих ових година граде причу најпознатијег и најпосећеније турнира у малом фудбалу у целом Скопљу и шире. Али, „да не беше Сузана толко убава, да ли ће бевмо тујека“ заврши причу Сашо Јанкуловски.
Нена Ристић Костовска
Фото: Зоран Аневски, Вељко Жежовић
