Био је велики заљубљеник у фудбалску игру коју је заволео још од најранијег детињства. Срећа га је послужила да на позицији „леве полутке“ заигра у звезданом тиму Вардара са Мутибарићем, Мојсовим, Спасовским… Снажним шутом кидао је мреже многих голмана широм Југославије, међу њима и Милана Шаровића, легендарног чувара мреже загребачког Динама, коме је прекинуо серију успешних одбрана. Због своје посебне нарави много пута је био на ратној нози с тренерима, али је увек све решавао спортски…Упркос бројним изазовима, до краја живота остао је доследан фудбалској игри…
Фудбалску игру заволео је још од најранијих дана док је трчао за лоптом на пропланцима Скопске Црне Горе у родном селу Глуво. Трчећи за том магичном куглом често је занемаривао своје обавезе па је редовно добијао васпитне од оца…Касније, као фудбалер скопског прволигаша ФК Вардар често је волео да долази у родно село и распреда приче о дечаштву, фудбалским почецима, звезданим тренуцима.
„Срећа му се насмешила у 14. години када је рођак Миле позвао на сеоску славу тадашњег тренера пионира скопског прволигаша Вардара легендарног играча касније и тренера Андона Дончевског. Пролазећи крај црквишта где су деца играла фудбал Андон је угледао пргавог дечака, изузетно брзог и спретног са лоптом…Запала му је за око та његова срчаност у игри. Само је рекао: Мали, дођи сутра на тренинг…Те ноћи Љубомир ока није склопио…… Првим радничким аутобусом кренуо је буквално са пашњака у велики клуб, без икакве припреме… У градски парк стигао је пре шест, али од снажног узбуђења никако није могао да погоди врата терена…Пролазници су га зачуђено погледали и упутили. Тако је на терен Вардара стигао негде око шест, два сата раније… – присећа се Лиле Рајчевска фудбалерова супруга.
У наредном периоду тренирао је вредно и посвећено. Због своје пожртвованости и упорности постао је тренеров миљеник…Све до тренутка када је почео да изостаје правдајући се да је велика киша падала на Скопској Црној Гори. Тренер Дончевски је био љут, неумољив и бруталан…Рајче се преселио на помоћни терен…Тренирао је за своју душу…Све док тренерова љутина није прошла…До дана када је дошао загрлио га и вратио у тим…
„Биле су то незаборавне године његовог живота. Играо је пред пуним трибинама и био најбољи стрелац у јуниорском тиму… Те ране седамдесете биле су незаборавне и за ФК Вардар, који је имао стабилан први тим у који је могло да се уђе, ако не дај Боже, умре неко од играча. Рајче је поново имао среће… Спасовски је отишао у војску и тренер Симоновски га је позвао да игра за први тим. Тако је постао колега са Мутибарићем, Дробцем, Георгиевим, Николовским…Те полусезоне постигао 12 голова.
У некадашњој великој и одличној Југославији у фудбалском и спортском смислу милиони гледалаца су пред малим екранима и на радију пратили све важне фудбалске утакмице, трибине стадиона су биле препуне, данима је штампа писала и препричавала те догађаје, легенде су се рађале.
„Након повратка колеге Спасовског из војске Рајче је отишао у Тетекс као позајмица. И тамо је био први стрелац и унео клуб у другу лигу…Касније је Спасовски отишао у иностранство, а Рајче је поново заиграо за први тим и ту је све до 1975. године провео своје најбоље године живота и каријере…
У то време данима су се препричавали ти фудбалски догађаји. У овој причи ја сам од шеснаесте године када смо се упознали на скопском корзоу. Није било утакмице овде у Скопљу да нисам ишла са његовим братом, оцем, нашом децом…И данас чувам све исечке из новина и фотографије…Можда је његов највиши дострел, барем по његовим причама, гол који је постигао на утакмици у Загребу против Динама. Мрежу је чувао легендарни Милан Шаровић. Говорио ми је да ли знам какав је то голман, људина, страх и трепет за играче, ломи ноге, убија… Ненамерно је стартовима сломио ногу Џајићу и Гудељу, настављао је да би ме импресионирао… Али, ето њему се посрећило да прекине ту серију његових успешних одбрана. Грмнуло је са трибина, говорио је занесено, мислио сам да је смак света…Иначе, за њега је била подједнако важна свака утакмица, да ли се игра са шампионима или са сеоском екипом, за њега је фудбалска игра била занос, неприкосновена љубав…
Њихова кућа у Дебар мали, у центру Скопља, близу Вардаровог стадиона увек је била пуна људи, колега понајвише, пријатеља, рођака…Хтео је све да их дочека како доликује… Дружио се са фудбалским легендама југословенског простора међу којима су Скоблар, Ћурковић, Џајић, Бајевић, Халилхоџић.
„Имао је неку посебну харизму, о себи је говорио да је срећан човек, да је срећа као лопта која треба да уђе у мрежу…И другима је доносио срећу. Сећамо се једног догађаја у Сарајеву 1977. године, када је постигнутим голом у 92 минуту са 40 метара удаљености донео 12. погодак на спортској прогнози. Срећа се догодила једном конобару који је од тих пара купио трособан стан, након много година подстанарског живота. У знак захвалности дочекао га уз оркестар и стално му говорио „Јаране, пјевај брате, пјевај, како си га погодио…
Љубомир је био стандардни првотимац, али са тренерима је био много пута у конфликту, углавном безразложно. Тако је било са Дончевским, касније са Симом Вилићем, његовим наследником Буцом Маровићем и последњим Стјепаном Бобеком.
„Било је то време великих намештаљки у фудбалу, Рајче се бунио против тога свим срцем… Касније је прешао да игра једну сезону у Приштини, једну сезону у Јумко у Врању, као и једну сезону у Аустралији. Пропустио је многе шансе да заигра на Кипру, Малти, или некој јачој фудбалској лиги у Европи. Комуникације нису биле као данас, време је пролазило, тамо где су му нудили није прихватио, а тамо где је хтео није могао, уследиле су и повреде. Некако је почело све да се мења…Са друге стране, породица је тражила своје, деца су стасавала и живот је кренуо другим током. Ипак, до краја живота остао је близу фудбала. Фудбалски клуб Вардар га је касније запослио као одговорног за одржавање терена. За њега је била душевна храна да гледа фудбалере свих узраста, некада и по 200 њих, како трче за магичном лоптом, каже Лилјана Рајчевска.
Две године након фудбалерове смрти у педесет и другој години, његово родно село и његови рођаци Сашо Јанкуловски и Јовица Рајчевски су у знак сећања на њега организовали меморијални фудбалски турнир који се ове године организује 19. пут. Љубомир Рајчевски Рајче је најбољи спортиста са простора Скопске Црне Горе, њихов син, пријатељ и брат, фудбалски идол, непобедив и несаломљив, посебан и свој.
Нена Ристић Костовска
