Имала је анђеоско лице, крупне црне очи пуне љубави. Била је млада, лепа, полетна. Сањала је срећу. До последњег даха штитила је своје чедо, до тренутка када је на суров начин изгубила живот у тридесетој години. Као четворогодишња девојчица морала сам да залечим трауме и да се борим за свој живот… Успела сам да остварим свој и њен сан о срећној породици и надам се да је моја мајка мирна горе на небу…
У скопском насељу Бутел живи више од три деценије. У породицу свога мужа ушла је као осамнаестогодишњакиња пуна траума и ожиљака, без игде икога свог, без родитељске подршке, брата, сестре, пријатеља. Привила се уз пар година старијег младића, супруга Сашу. Како сама у шали каже, супруговим родитељима је требало много времена, упорности и снаге да од два такорећи проблематична детета направе људе спремне за породицу, децу и све изазове живота.
Бетина мајка Славица је удајом за њеног оца Ацу одмах схватила да ништа неће бити онако како је замишљала. Суровост очеве породице свакодневно је рушила снове младе жене. Назад код својих родитеља није могла, јер то је било време када је то била велика срамота.
„Нашла се на улици са стомаком до зуба. Очекивану подршку и разумевање супруга није добила. Измалтретирана и уплашена одлучила је да ме одмах по рођењу остави у Битољу, у дому за незбринуту децу. Није имала коме да верује и где да ме остави, а са собом није могла да ме поведе. Изјавила је да се не одриче свог детета, да то никада неће учинити и да ће се вратити по мене…
Бетина мајка Славица одлази у Француску на привремени рад где јој је већ био старији брат. Уз његову подршку успева да се уклопи и почне да ради. Након три године поново се враћа у Македонију да би била заједно са својом ћеркицом.
„Дана када ме је мајка одвела у стан њених родитеља, догодила се страшна несрећа у којој је моја бака страдала при паду са десетог спрата. Мајка је желела да ме заштити од свих тих кукњава и јаука. Није знала другачије па ме је послала у Француску код ујака. Тамо сам остала до шесте године. Кренула сам у школу, научила француски и сасвим се уклопила…Једнога дана стигла је вест да мама не може без мене и да морам да се вратим у Скопље. Није било друге него да ме ујак испрати авионом. Дао је пасош и цедуљицу стујаурдеси и авион је полетео…Тих тренутака се сећам веома јасно. Бојала сам се…Али сусрет са мајком на аеродрому у Скопљу био је дирљив, и сад осећам њене мекане руке како ме грле и притишћу уз образе…
Наредних година Бети и њена мајка Славица живеле су у скопском насељу Карпош 4 у лепом пространом стану са великим ходником и балконом. Са њима је живео и очух, Славичин други муж.
„Све је личило на срећу. Кренула сам у школу од првог разреда, научила сам поново македонски језик а заборавила француски. Мале дечје зачкољице брзо су заборављене. Мама је била поред мене, а очух је био добар човек…
Трајало је то све до тренутка када је моја мајка помислила да то није добар живот и да треба да се врати мом оцу и да сви заједно будемо породица. Раскинула је са очухом Тодором и почела тајно да се виђа са мојим оцем.
Тих дана на школском одмору долазио је један човек који ме је посматрао са стране. Мајка је дозволила да ми приђе и да се упознамо. Био је то мој биолошки отац Ацо…
У глави осмогодишње девојчице све се измешало. Мислила је да ће и отац и очух живети са њима. Мутно је било и у глави тридесетогодишњакиње Славице која није успела да се справи са новонасталом ситуацијом, још мање да заштити своје дете.
„Било је рано пролеће, 4. март 1984. Дан када сам са оба родитеља први и задњи пут изашла у шетњу. Отишли смо до луна парка који је у то време био нешто ново и занимљиво чак и за дете које је све то видело у Паризу. Док су они разговаралаи ја сам се играла и с времена на време погледала у њих. Њени осмеси дубоко су ми се урезали у сећање, и једино ми је то остало од ње…
При повратку Бети је с мајком пролазила поред Војне болнице, па улицама према према насељу Карпош 4. Било је доста касно и само је по неки аутобус пролазио.
„Мама је сањала о заједничкој будућности, о томе како ћемо имати свој ауто и како ћемо путовати на море, и да је добро да имам брата или сестру…Желела сам да је запамтим срећну, као што је била те вечери. И оца сам запaмтила као човека који ми је купио шећерну вуну, који ме је непрестано премештао по реквизитима у луна парку и који ми је непрестано говорио „девојчица моја“…Па и срећни осмеси на школском одмору, загрљаји и топла обећања да се више никада нећемо растајати…Негде у близини данашњег Ситимола осетила сам жеђ па ме је мама одвела да пијем воду са оближње чесме…Као кроз маглу, сећам се да су ме ноге страшно болеле и да сам из лифта право отишла у кревет…
Те ноћи млада жена дуго је сањала о породичној срећи, а њена девојчица о родитељској заштити. Прекрасни снови насилно су прекинути само пола сата касније.
„Пробудило ме је снажно тропање на вратима. Био је тој мој очух. Хтео је да преспава ту, а мајка му није дозвољавала. Свађали су се. Зачула сам тупе ударце и крик…Устала сам и отворила врата и кренула према мајци…Била је сва у крви и он је почео да је вуче према спаваћој соби…Вриштала сам и дозивала, али већ је било касно…Ништа више није могло да спречи монструма који јој је ножем нанео безброј удараца мојој мајци. У једном тренутку ми је пришао и насумично почео да ме боде…Нашла сам се поред мајке. Она је даваlа знаке живота, али је то видео наш злотвор и докрајчио је…Кренуо је поново према мени, али ја више ништа нисам осећала, само сам склопила очи…Наша тела дуго је провлачио по стану, најзад нас је оставио поред врата, окренуте једна према другој и изашао…Последњим атомима снаге успела сам да дозовем комшију Кирета са десетог спрата. Он је позвао полицију и хитну помоћ и провалио унутра…
Следиле су бројне хирушке интервенције, девојчица је пала у кому из које је изашла након неколико месеци.
„Чим сам отворила очи и видела све те људе око себе одмах сам знала да моје мајке више нема. Сви су се трудили да ме утеше и слажу, али нису могли. Ту је био и мој отац, али касно…Имала сам само осам година, а требало је да наставим живот са трајним физичким и психичким траумама. Од убода ножем моје ноге су остале непокретне, била сам у инвалидским колицима. Наредне године биле су испуњене лечењем, терапијама и операцијама…
Након делимичног опоравка Бети одлази да живи код оца где су живели и баба и деда и његов брат. Наочиглед, имала је све. Међутим, највише јој је недостајала мајчина љубав и подршка.
„Након дугих година лечења устала сам из инвалидских колица. Међутим, уместо да се радују и да ме подрже, отац и његова породица су почели да ме затварају, забрањивали су ми да се дружим. За њих је било важно да радим по кући, да чистим и кувам. Много суза сам пролила гледајући како моје другарице уживају у младости. У средњој школи срела сам Сашу, мог супруга, заљубили смо се и убрзо венчали. Тако сам најзад раскрстила са претходним животом. Имамо два сина који су сада одрасли људи. Имамо и унука од старијег сина…Ове године нас троје путовали смо у Француску код мог ујака и тамо нам је било дивно. Породичну топлину и радост сусрета памтићу целог живота…“
Напуштајући дом Бети Ливринске човек се не може отети утиску да је жртвама породичног насиља потребна стална и безрезервна подршка. Као што и сама каже дугује захвалност супруговим родитељима, људима старог кова, који су првих година брака помагали да млада породица стане на здраве ноге, поштујући основне породичне и људске вредности. За успомену на трагично изгубљену мајку Бети је пре пар година објавила аутобиографску књигу као сведочанство. Каже да веома често мисли на њу, да је срећна што има своју породицу и да би волела да је сања баш ове ноћи, јер јој недостаје…
Текст: Нена Ристић Костовска
Фотографије из породичне архиве
