Очувани манастирски конаци на Скопској Црној Гори истичу се својом величином и лепотом. Највећи део ових грађевина подигнуто је у периоду од 1830. до 1910. године. И данас служе за потребе црквених старешина, боравак гостију у данима традиционалних манастирских сабора, становање монаха. Према својој грандиозности и посећености истичу се конаци манастира у Кучевишту, Горњану, Мирковцу, Бањану и Побужју
Природне лепоте потпланинских села Скопске Црне Горе, чист ваздух и планинска клима погодовали су да се овај крај густо насели. Природним лепотама човек се одужио руком својом, па је током прошлих времена, нарочито током средњег века, градио бројне црквене и манастирске храмове, а поред њих и наменске грађевине – конаке или чардаке како их народ овде назива.
Велике сеобе српског народа са простора Косова и Метохије крајем 17. и почетком 18. века захватиле су и Скопску Црну Гору и остале пределе под турском влашћу. У овом, тада слабије насељеном крају, дошло је до делимичног напуштања манастира и конака да би током 18. века ове грађевине од слабијег материјала, углавном пропале. Крајем 18. и почетком 19. века долази до већег насељавања села Скопске Црне Горе становништвом из Сиринићке и Качаничке жупе и у том периоду долази до обнављања конака око древних манастира. Ипак, највећи део ових грађевина подигнуто је у размаку од осамдесет година и то од 1830. до 1910. године, при крају турске владавине, јер су овдашњи манастири ојачали, имајући знатне приходе у новцу, житу, вину, стоци и здушну помоћ сељака из околних села.
Велики љубитељ и истражитељ културног наслеђа родне Скопске Црне Горе је Стефан Нешковић из села Кучевишта. Завршио је Факултет ликовних уметности у Скопљу, смер рестаурација и конзервација као студент генерације и припада плејади младих образованих људи, свесних богатства културног наслеђа у својој средини, па у шали каже да су му за време студија професори говорили „да живи у музеју“.
„Веома је важан визуелни доживљај поготову када је у питању културно наслеђе у смислу народног градитељства. Ако погледамо манастире и конаке у нашој средини видимо да су изграђени мало даље од сеоских насеља, на сунчаном терену, обично на брду изнад села. Њихови неимари су нама непознате особе, али је сасвим сигурно да су били праве архитекте свог времена. Дворишта су ограђена високим каменим зидинама и ако се човек измакне на неку узвишицу, видеће целину коју чине издвојена манастирска насеља која личе на тврђаве…, упућује Нешковић.
Конаци или чардаци најчешће имају приземље, један или два спрата. На сваком спрату је отворена просторија, велика тераса, односно чардак одакле је улаз за девет гостинских одаја, а под њим су „ает“, „трпезарија“ и подруми.
„Манастир Свети Арханђел у близини Кучевишта потиче из доба цара Душана и у свом дворишту има три конака. Један је са западне стране манастира и истиче се величином и лепотом. Има приземље и спрат. У приземљу је велика трпезарија и још две мање просторије и ходник. На спрату је десет соба намењених гостима током манастирских слава. Добро је очуван.
Други је са супротне североисточне стране храма. Обновљен је 2013. године уз помоћ страних фондација и Министарства културе. Враћен му је стари сјај тако да данас представља праву атракцију за посетиоце. Има приземље и спрат са пространим чардаком. У приземљу је огњиште, а кроз ове доње одаје протиче поток, што је права атракција за посетиоце. Конак је спашен захваљујући упорности игуманије Марије (Правда) и месног становништва. Трећи конак је зграда налик на кућу, новије грађе и служи за становање црквених старешина и манастирског особља, каже Стефан Нешковић.
Прича даље води до познатог средњовековног манастира Св. Никита, задужбине краља Милутина који се налази на узвишењу званом Тромеђа, између села Горњане, Чучер и Бањане. Храм има пространо двориште опасано зидинама и три конака са леве и десне стране дрвене капије.
„Са леве стране је Доњи конак дужине 50 метара и ширине 12 метара. Зидан је од клесаног камена и малтера У приземљу је велика трпезарија и кухиња. На спрат воде дрвене степенице где је пространи чардак и девет соба за госте. Са десне стране је Горњи конак, мањих димензија, дужине око 25 метара и ширине око 12 метара. У приземљу су две економске просторије, а на спрату су три одељења у која се улази са пространог чардака. Овај грађевина је у потпуности обновљена. И трећа зграда је преко пута у непосредној близини, то је „митрополија“ мањих димензија 16 метара дужине и 8 ширине, саграђен је око 1900. године, каже предусретљиви Љубе, домаћин овог манастирског имања и додаје да су последњих година конаци увек пуни гостију са свих страна, има људи који сваки слободан тренутак проводе овде, а о манастирским славама и празницима трпезарија се испуни до последњег места, док у последње време има све више венчања и крштења…
У доњем делу Кучевишке реке, јужно од села Мирковца у месту званом Чардак налази се манастир Свети Илија (доњи), познат и као Чардачки манастир. Поред цркве, уз саму звонару, налази се мања зграда, налик на обичну кућу за становање монаха. Пар корака према према реци налази се већи конак дужине 35 метара и ширине око 13 метара. Зидови су му озидани камењем од темеља до самог крова. У приземљу је широк трем и подрумске просторије, а на спрату пространи чардак, и неколико просторија.
„Овај конак је један од најлепших у овом крају. Држава га је 1964. године одузела од цркве и годинама је био кафана и излетничко место које нема додирних тачака са верским животом. Даће Бог, обновиће се… Што се тиче објекта поред цркве Покрова Богородичиног која је изграђена пре Другог светског рата, за изградњу звонаре и конак који сада служи за смештај монаха, везује се име дугогодишње игуманије Мати Минадоре која је преко тридесет година управљала овим манастиром, рече нам скромни монах.
По својој лепоти истиче се и конак манастира Свети Илија Бањански, на око два километара узводно. Из далека гледан конак је лепа грађевина са приземљем и три спрата и многобројним прозорима на доксатима. Већих је димензија, око 50 метара дужине и ширине око 12 метара. Зидан је од клесаног камена и малтера. У приземљу су економске просторије, а други и трећи спрат су намењени становању. Изградња је почела 1900. године и трајала наредне три године. Сељаци су масовно помагали, а зидали су га српски мајстори из околине Призрена. Карактеристично за овај конак је што има скривнице.
На десној страни Побушке реке, изнад села, издваја се велики стари манастир „Св. Богородица Црногорска“ који се први пут помиње у повељи краља Милутина из 1300. године. У прошлости овде су постојали стари конаци, али су временом пропали, па су на њихова места изграђени нови данашњи. Има их два, већи и мањи. Већи се истиче својом величином и лепотом и спада у најлепше манастирске конаке на Скопској Црној Гори. Претпоставља се да је грађен 1850. године када и конак Кучевишког манастира. Мањи конак је новијег датума, почетком 20. века и изграђен је на месту срушене грађевине. Има приземље и спрат и личи на куће са чардацима у којима су живеле велике сеоске задруге са преко 30 чланова, каквих је било у селима Скопске Црне Горе до Другог светског рата.
Манастирски конаци на Скопској Црној Гори су споменици народног градитељства и духовности људи овога краја. Подизани су заједничким радом овдашњих сељака и богатим прилозима манастирских гостију и служе на част својим неимарима. На тај исти начин се данас, после готово двеста година, и обнављају, како би задржали своју намену и увек били пуни гостију.
Текст: Нена Ристић Костовска
Насловна: Стефан Нешковић
„Приказни од Скопска Црна Гора“
